Prečnik bombe pod Oblacima | Mozaik | DW | 17.10.2020
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Zapisi sa Ušća

Prečnik bombe pod Oblacima

Mnogo manje bola ti zadaje kada pišeš onako kako moraš. Unutrašnje mučenje se povećava kada odlučiš da zaćutiš, uprkos porivu da kažeš nešto bitno, ali i kada pokušaš da napišeš nešto tuđom rukom i pameću.

Dragoslav Dedović

Dragoslav Dedović

Pošto sam 1992. u ratu ostao bez knjiga u Nemačkoj sam počeo da stvaram moju drugu biblioteku. Rado sam kupovao dvojezična izdanja izdavačke kuće Reclam. Korice džepnih knjižica bile bi žute za nemačka izdanja , a u drugim bojama kada su bile i na nemačkom i na jeziku originala. Boja ruskog bila je boja cigle.

Krajem devedesetih, moglo je to biti u Ahenu, u raskošnoj knjižari držao sam u rukama antologiju ruskog pesništva. Ajgi je bio pri kraju knjige, među savremenicima.

Knjigu nisam kupio tada, već dve godine kasnije, u Berlinu. Potom mi je iz dana u dan, iz meseca u mesec, iz godine u godinu, bila kraj uzglavlja. Mrmljajući sebi u nedra očitao bih pred spavanje poneku pesmu na nemačkom pa na ruskom.

Sloboda iz unutrašnje nužnosti

Naravno, pročitao sam  pre rata dosta Ajgijevih stihova. Genadij Ajgi je osamdesetih u umirućoj Jugoslaviji bio prevođen i istican kao primer pesnika koji veruje u poeziju i kada je to skoro apsurdno. Upravo to credo quia apsurdum će biti zajednički imenilac velikih sovjetskih pesnika. Upravo to ovog tihog čuvaško-ruskog liričara dovodi u blizinu herojskog, svetačkog prkosa.

U pesničkom hagiografskom imenoslovu on bi verovatno bio prikazan sa plavim oreolom prvosveštenika lirike. Nešto se previđa u takvoj predodžbi. Pesnik koji stvara iz unutrašnje nužnosti, ne može - sve i da hoće - da se povinuje zahtevima koji dolaze izvan poezije. Tako i Ajgijeva istrajnost nije plod njegove volje ili vere već njegovog unutrašnjeg usuda.

Mnogo manje bola ti zadaje kada pišeš onako kako moraš. Unutrašnje mučenje se povećava i kada odlučiš da zaćutiš, uprkos porivu da se kaže nešto bitno i kada pokušaš da napišeš nešto tuđom rukom i pameću.

Iščezla pesma o majci

Retke su pesme koje dosegnu potresno usijanje na oba jezika. Najčešće je prevod nedovoljno melodičan ili gubi asocijativna polja originala, nehotice otvarajući sopstvena, kojih u originalu nije bilo.

Bilo je i retkih primera kada bi prosečna pesma u prevodu dobijala snagu i značaj, kao da je bila napisana na pogrešnom jeziku pa se prevodom tog prokletstva oslobodila.

Ajgijeva pesma o kojoj je ovde reč bila je izuzetna i na ruskom i na nemačkom.
Ispostaviće se kasnije da je moj problem to što joj nisam zapamtio naslov. Dvojezična nemaöko-ruska antologija je u jednom od preseljenja – a selio sam se često - naprosto iščezla.

S vremena na vreme setio bih se pesme koja bi sigurno bila u mom izboru "top ten“ svetskog pesništva. Tešio sam se da ću za mojih čestih boravaka u Bosni i Srbiji kupujući knjige po beogradskim i sarajevskim antikvarnicama možda naići i na Ajgijeve zbirke. I da ću prepoznati baš onu pesmu o umirućoj mami, pesmu koja je u mom sećanju žarila gotovo nadnaravnom snagom.

Lirski detektivi

Stvar se zamrsila kada sam se ponovo preselio u Beograd i ozbiljno počeo tražiti Ajgijevu pesmu. Pomagao mi je drug iz Kelna na čiju adresu sam naručio Reclamovu antologiju. Ali kada je nakon više od mesec dana knjižica, preusmerena, stigla u Beograd već po boji sam shvatio da je to drugo, skraćeno izdanje.

Unutra su bile  druge Ajgijeve pesme. Od one za kojoj sam tragao – ni traga. Grozničavo sam pretraživao ruske sajtove, pročitao sam skoro sve  što je potpisano Ajgijevim imenom, moje fantomske pesme baš nigde.

Jesam li se prevario ? Možda to nije Ajgi? Možda ta pesma uopšte ne postoji?

Nebojša Grujičić kojem sam obećao tekst o mojim fantomskim pesmama, o onom najboljem što je ostalo upamćeno nakon decenija čitanja poezije, poslao mi je link do ruskog sajta sa Ajgijevim sabranim pesmama. Jednom sam već bio na istoj stranici tražeći stihove za koje sam već pomalo sumnjao da su plod moje mašte. Tada ih nisam našao.
Ali ovaj put pesma je bila tu!

Zvala se „Oblaci" i nastala je 1960. Bila je moćna, za mene svakako još značajnija jer sam za jedne od ovih godina provedenih bez Ajgijeve pesme ostao i bez majke.

Preveo sam pesmu sa ruskog.

Čini mi se da ovi stihovi i nakon čitanja srpskog prevoda stvore onu malu jezu koja prati čitanje na ruskom. Kako god, nastaviću potragu i za nemačkom trećinom Ajgijevih “Oblaka”.

Oblaci

U tom

ničijem selu

bedna odeća na tarabama

izgleda ne beše ničija.

I ponad toga ničiji oblaci,

i tamo – reklama o detinjstvu

rahitične i divlje dece;

i muzika o golotinji

hunskih i skitskih žena;

a ovde, na postelji, u visini očiju,

tu iza mokrih trepavica

neko je umirao i plakao,

dok nisam shvatio

naposletku

da je to bila mama.


Srpska lirika usred rasula

Nije to bila jedina pesma kod koje sam, kada sam je ponovo pronašao, osetio kao da sam sreo dragog, vaskrslog pokojnika.

Kada bi me pitali koje pesme srpskih pesnika volim, na prvom mestu bi bila “Jurke” Vaska Pope, odmah zatim dve koje je potpisao Crnjanski, “Spomen Principu” i “Večni sluga”, potom Nastasijevićevo “Predvečerje”, “Odbrana grada” Mije Pavlovića. I tu bih, sve bliži mojoj generaciji, zastao. Mnogo toga sam čitao, postoji veliki broj stihova koji će probiti opnu vremena, kao kapsule koje su napravljene za dijahronijska putovanja. Ali koje pesme su meni, lišenom biblioteke, zaista nešto značile? Sam od sebe nameće se još jedan naslov, velikog, tihog srpskog pesnika Aleksandra Ristovića, ostavljen u knjizi nastradaloj u Bosni – u antologiji srpskog pesništva koju je priredio Stevan Tontić.

Moja žena jede sneg

Moja žena jede sneg.

Gledam

kako joj jarko crvena usta

postaju modra.

Čujem

kako joj oštri sekutići

grickaju beo kristal.

Na njenom licu ne vide se ni bol ni

zadovoljstvo.

Moja žena jede sneg

dok zimsko sunce obasjava oko nje sve

same utvare

Ta vrsta iščašenosti u odnosu na stvarnost govori o lepom i košmarnom potencijalu te stvarnosti mnogo više od svih naturalističkih opisa. Ovu izgubljenu pesmu pronašao sam već pri prvom dolasku iz Nirnberga za Beograd, janura 1994.  

Tada sam spavao kod druga Gorana koji se spremao da sa porodicom napusti Beograd. Kupio sam na ulici Tontićevu antologiju. Ono što tada nisam znao jeste da pesnik dok ponovo pronalazim njegovu pesmu do koje mi je stalo, umire.

Gledao sam kako grad, pretvoren u sirotinjsku pijacu, sa beskrajnim tezgama na Bulevaru i pripitim uniformisanim ljudima, sa švercerima koji, bivoljih vratova ukrašenih zlatnim lančićima nude devize, tone u košmar.

U takvoj stvarnosti je normalno da žene jedu sneg. I da su oko njih sve same utvare.

Moj drug Jof kaže da pesme mogu da ureknu život. Naročito one proročke.

Prečnik bombe

Jedina knjiga koja me je pratila u svim seobama od Beograda preko Nirnberga, Regensburga, Ahena, Vangena, Kelna, Beograda, Berlina, opet Kelna i napokon, po drugi put Beograda jeste izabrana poezija Jehude Amihaja.

Osim nje jedva da postoji neki drugi dokaz kontinuiteta u mom životu.

Više sam je posmatrao kao saputnicu, putnu relikviju, nego kao knjižicu koju valja iznova čitati. Nedavno sam ipak odlučio da zavirim u nju. Mnoge stihove sam znao napamet. Ali mi je jedna pesma svih ovih godina izmicala u njenom značenju usmerenom na budućnost: “Prečnik bombe bio je trideset santimetara”.

PREČNIK BOMBE BIO JE TRIDESET

SANTIMETARA

Prečnik bombe bio je trideset santimetara

a prečnik njenog efektivnog dejstva -

- oko sedam metara.

I u tom krugu četvoro mrtvih i jedanaestoro ranjenih.

A oko njih u većem krugu

bola i vremena razbacane su

dve bolnice i jedno groblje.

Ali mlada žena koja je sahranjena

tamo odakle je došla,

dalje od sto kilometara,

znatno uvećava taj krug.

A zbog usamljenog čoveka koji njenu smrt oplakuje

u zabiti neke udaljene zemlje

ceo svet je u tom krugu.

I neću uopšte da govorim o plaču siročadi

koji seže do prestola Gospodnjeg

i još dalje. Koji čini da je taj krug

bez kraja i bez Boga.

Moj narod živi

Istina ove pesme se iznova dramatično potvrđivla svih ovih godina, ne samo u Jerusalimu, već i u Bagdadu, Moskvi, Parizu, Briselu, Berlinu. U Sarajevu. U Nišu. U Damasku.

Jehuda Amihaj, rođen je 1924. u Vircburgu, stotinjak kilometara od Nirnberga, moje prve egzilantske stanice na koju me je naplavila organizovana mržnja zemlje u raspadu. On je rođen kao Ludvig Pfojfer. 1936. su njegovi iz Nemačke izbegli u Palestinu. Porodica je deset godina kasnije promenila prezime. Amihaj na hebrejskom znači “moj narod živi”.

Jehuda je od dvehiljadite mrtav. Mrtvi su Raša Livada, Genadij Ajgi, Ežen Gilvik i Aleksandar Ristović.

Ali su živi Oblaci, Žena koja jede sneg. Živ je i Prečnik bombe.

Meni ne treba bolji dokaz da su dobro poređane reči trajnije od piramida. Ali bi omiljene pesme ipak trebalo učiti napamet, pre nego dođu granate.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM

Reklama