Praznik rada: Protesti, nasilje i žurke

Prvi maj je dan kada radnici na ulicama traže svoja prava. To je takođe i dan kada neke nasilne grupe izazivaju nerede. Ipak, većina ljudi – poput ovih levičarski orijentisanih demonstranata u berlinskom Krojcbergu – protestuje mirno. Praznik rada aktuelan je i danas, ali priča o njemu seže duboko u prošlost…

Praznik rada svoje korene vuče iz američkog radničkog pokreta – iako sindikati tu igraju samo manju ulogu. Prvog maja 1886. radnici su po prvi put pozvali na generalni štrajk. Zahtevali su osmočasovno, umesto 14-časovnog radnog vremena. Nekoliko demonstranata tog dana je ubijeno. Četiri godine kasnije, milioni ljudi širom sveta izašli su 1. maja na ulice.

Od kraja 19. veka, međunarodni radnički pokret obeležava 1. maj kao Praznik rada. U to vreme ljudi su i u Nemačkoj izlazili na ulice, iako to nije bio državni praznik. S početkom nacističke diktature 1933. godine to se drastično promenilo. Hitler je 1. maj proglasio za „Praznik nacionalnog rada“. Organizovane su velike parade na čijem čelu su bili članovi njegove stranke NSDAP.

Ali samo dan kasnije pokazalo se šta je pravi Hitlerov plan: pripadnici njegovih „jurišnih odreda“ SA, 2. maja 1933. upali su i zauzeli prostorije sindikalnih organizacija. Viši sindikalni zvaničnici poslati su u zatvore ili koncentracione logore. Već sledeći 1. maj više nije bio Praznik rada, već „Nacionalni praznik nemačkog naroda“. Još jedan potencijalni protivnik nacista tako je eliminisan.

Posle Drugog svetskog rata, istočna i zapadna Nemačka odvojeno su obeležavale Praznik rada. Iako su saveznici 1. maja 1946. potvrdili da je to državni praznik, mitinzi su bili dozvoljeni samo u ograničenom obimu. U NDR-u kao i u drugim socijalističkim zemljama to je bilo drugačije: već 1946. organizovane su demonstracije. Majske parade služile su za podsećanje na tradiciju radničkog pokreta.

Učešće na paradama za Praznik rada u Rusiji, kao i u bratskim socijalističkim državama kao što je bila Istočna Nemačka, nije bilo baš sasvim dobrovoljno. Marširanje pod strogim pogledima političkih veličina bilo je obaveza. Kuće su morale da budu ukrašene zastavama – čak i ako bi neki radije taj dan proveli u svojoj vikendici.

U Francuskoj se Prvi maj još od 1920. godine obeležava kao državni praznik. Ali koju deceniju kasnije, prvomajske demonstracije nisu više bile rezervisane samo za isticanje zahteva radnika. Studentski pokret 1968. takođe je koristio taj dan da izrazi svoju zabrinutost i glasno protestuje protiv rata u Vijetnamu.

I u Nemačkoj su se ubrzo pojavile nove teme. Na demonstracijama sindikata 1978. godine u Dortmundu, tako je zatraženo uvođenje integrisane, sveobuhvatne škole (Gesamtschule) – oblik škole koja bi deci radnika omogućio da maturiraju. U to vreme klasične gimnazije smatrane su za prilično elitne i teško pristupačne radničkoj klasi.

Čak i danas su radnički protesti i skupovi uobičajeni za 1. maj u Nemačkoj. Organizuje ih Nemački savez sindikata (DGB). Njihov ovogodišnji moto glasi: „Solidarnost, raznolikost, pravda“. DGB je od 1949. godine, krovna organizacija svih sindikata, zadužena takođe i za obeležavanje Praznika rada na državnom nivou.

Pored klasičnih sindikalnih demonstracija, postoji i druga strana medalje. Na ovoj fotografiji vidi se kako učesnici „Revolucionarnih prvomajskih demonstracija“ lome izloge na filijali jedne banke u Berlinu. Pripadnici tzv. „Crnog bloka“ – levičarski i desničarski ekstremisti – redovno izazivaju nerede. Pored toga, tu su i većinom miroljubivi protesti protiv neonacističkih okupljanja.

U Francuskoj se prošle godine za 1. maj protestovalo protiv tadašnje predsedničke kandidatkinje Marin Lepena i njenog desničarskog Nacionalnog fronta. Gestikom i uz pomoć zastava aktivistkinje grupe „Femen“ direktno su uporedile Lepenovu i njenu stranku sa nacistima. Na demonstracijama je učestvovalo 30.000 ljudi, tri puta više nego prethodne godine.

Nakon raspada Sovjetskog Saveza, najpre su nestale prvomajske parade. Ali nakon 2000, ta tradicija je obnovljena – pogotovo u čast „Putina i kompanije“. Ali u Rusiji postoje i drugačije prvomajske parade – one na kojima hrabri građani izlaze na ulice i kritikuju vladu.

Kamenjem protiv policije: prvomajski protesti i u Venecueli su usmereni protiv državnih moćnika. Prošle godine opozicija je pozvala na proteste širom zemlje protiv predsednika Madura. On je 2017. smanjio ovlašćenja parlamenta koji je pod kontrolom opozicije, zbog čega se našao i na udaru sankcija Evropske unije.

Ali za većinu ljudi jedna stvar u vezi s Praznikom rada je najvažnija: to je dan kada se ne radi i koji može da se provede s prijateljima i porodicom. U tom smislu u Nemačkoj su stvorene i neke nove tradicije: 2003. u Berlinu je pokrenut „Majfest“ – kako bi se od nemira 1. maja pobeglo u opuštenu, festivalsku atmosferu.