„Pravda nikad nije dovoljna za pomirenje“ | Politika | DW | 11.07.2020
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

intervju

„Pravda nikad nije dovoljna za pomirenje“

Četvrt veka nakon genocida u Srebrenici bivši glavni tužilac Haškog suda, Serž Bramerc govori o veličanju ratnih zločinaca na Balkanu, o nedostatku volje za pomirenjem i o patnji rodbine žrtava.

Serž Bramerc (2015), tokom dužnosti na mestu glavnog tružioca Haškog tribunala

Serž Bramerc (2015), tokom dužnosti na mestu glavnog tružioca Haškog tribunala

Raspad Jugoslavije je pre četvrt veka brutalni vrhunac dostigao upadom trupa bosanskih Srba u bošnjačku enklavu u Srebrenici i pokoljem oko 8.000 muškaraca i dečaka. Sve se dogodilo uprkos prisustvu holandskih vojnika u okviru mirovnih snaga UN, takozvanih Plavih šlemova. Taj najveći zločin u Evropi nakon kraja Drugog svetskog rata kasnije je iscrpno pravosudno obrađen od strane Međunarodnog suda za ratne zločine počinjene na području bivše Jugoslavije (ICTY) u Hagu. Veliki udeo u tome imao je i Serž Bramerc. Ovaj belgijski pravnik je deset godina bio glavni tužilac Haškog tribunala.

DW:Od masakra u Srebrenici je prošlo 25 godina. Postoje li vidljivi znaci pomirenja?

Serž Bramerc: Pomirenje je vrlo komplikovana i osetljiva tema. Po mom mišljenju, od pomirenja smo danas udaljeniji nego pre nekoliko godina. Razlog je pre svega u sve izraženijem veličanju ratnih zločinaca i negiranju ratnih zločina. I jedno i drugo je danas izraženije i mnogo se više toleriše nego pre pet godina.

A kada se pogledaju istorijski udžbenici u različitim zemljama na području nekadašnje Jugoslavije, pa čak i udžbenici unutar same Bosne i Hercegovine, oni pričaju sasvim različite priče o sukobu. Kako se tu onda možemo nadati pomirenju? Jedan od preduslova pomirenja je upravo to da postoji zajedničko razumevanje istorije i odgovornosti.

Pogledajte video 04:56

25 godina od masakra u Srebrenici

Pritom je Haški sud saslušao oko 5.000 svedoka i na više od 10.000 dana ročišta prikupio veliku količinu dokaznog materijala. Bio je to najveći proces još od vremena Nirnberških procesa...

Ponekad mi se prebacuje da sa 161 osobom na optuženičkoj klupi i sa više od 90 presuda ne samo da nisam doprineo pomirenju, već da sam ga u stvari otežao. Jer, sa svakom presudom jedna grupa je bila zadovoljna, a druga ne. Ja na to odgovaram: pravda sama po sebi nikada nije dovoljna za pomirenje. Ono mora da proizađe iz nekog društva, od strane žrtava i od počinilaca zločina. A da bi to bilo moguće, potrebno je da imate političare svesne svoje odgovornosti.

Ali, danas mnogi političari čine upravo suprotno, oni podstiču mržnju i negiranje. Krajem juna je u Srebrenici neko izlepio plakate sa likom Ratka Mladića i zahvalio mu se na "oslobađanju Srebrenice". Mi smo u sudnici pokazali video snimke na kojima se vidi kako vojnici bosanskih Srba ubijaju zarobljenike. No uprkos tome, većinu osuđenih ratnih zločinaca u njihovim sredinama gledaju kao heroje.

Uvek pokušavam da objasnim da kod ljudi, koji su bili krivično gonjeni pred Haškim tribunalom, nema ničega herojskog. Oni nisu gonjeni jer su branili sopstveni narod, već zbog toga što su kršili odredbe Ženevske konvencije, jer su ubijali zarobljenike, jer su razarali privatne kuće, jer su tolerisali ili čak podsticali masovnu primenu seksualnog nasilja. Svako ko je osuđen u Hagu je upravo suprotnost heroja. Ali, to se nažalost u različitim društvima ne shvata. Razvoj ide u sasvim pogrešnom smeru.

Ako Haški tribunal nije doveo do pomirenja, šta je onda najveće postignuće ovih 25 godina rada suda, na kojem ste Vi deset godina bili glavni tužilac?

Iz vremena mog delovanja najveći uspesi su svakako hapšenje i izricanje presude Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću. Kada sam  2008. došao na funkciju, bilo je predviđeno da Sud okonča rad 2010. Mnogi su strahovali da bi sud mogao da prestane s radom pre nego što se ta dvojica glavnih ratnih zločinaca izvedu pred lice pravde. To bi bila katastrofa. Jer, iz susreta s preživelima i "Majkama Srebrenice", znao sam da je progon Mladića i Karadžića za njih najvažniji.

Drugo važno postignuće je da smo kroz hiljade svedočanstava, isto kao i kroz brojne izveštaje stučnjaka, prikupili vrlo opsežnu dokumentaciju o zbivanjima na području nekadašnje Jugoslavije. Bez tih informacija danas ne bismo imali puno toga u rukama, što bismo mogli da suprotstavimo svim tim pokušajima slavljenja ratnih zločina.

A treće, s tim materijalom pomažemo nacionalna pravosuđa pri njihovom naporu da procesuiraju zločince. Samo u Sarajevu je podneto 3.000 tužbi koje čekaju na obradu. Mi pomažemo te istrage. Svake godine dostavljamo 10.000 stranica dokaznog materijala državnim tužiocima na području nekadašnje Jugoslavije, kako bi mogli da nastave s krivičnim gonjenjem.

Od genocida je prošlo 25 godina i za mnoge je to stvar prošlosti. Ali, život nisu izgubile samo žrtve genocida, već je on na neki način stao i za one koji su ga preživeli. I od tada je on stalno u centru njihove svakodnevice.

Da se vratimo na kritiku Tribunala: njemu se često prebacuje da je jednostran, jer pre svega progoni srpske zločince.

Kao i svi drugi međunarodni sudovi, ni Haški tribunal nije savršen. I naravno, osvrćući se unazad, čovek pomisli da je neke istrage mogao bolje da vodi. Kada se neki optuženik oslobodi, to znači da slučaj nije bio dovoljno jak. Većina osoba koje su krivično gonjene i osuđene bile su zaista srpske nacionalnosti, pre svega Srbi iz BiH. Ali, osuđivane su i osobe - doduše u znatno manjem broju - i iz Hrvatske ili iz redova Bošnjaka. Mi, međutim, uvek iznova naglašavamo da su u različitim razdobljima sukoba na svim stranama činjeni zločini.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM

Reklama