Pozorište kreće u rat

Pozornice nema, kao ni publike. Svako ko poseti jednu od „Soba situacije“, deo je akcije i proživljava svoj sopstveni pozorišni komad. S tablet-računarom u ruci i slušalicama na ušima, posetioci se upoznaju sa pričama deset ljudi. Sve ih povezuje rat i trgovina oružjem. Neki od njega zarađuju, neki se protiv rata bore, a neki su žrtve. Sve zajedno, može se čuti 20 priča, 20 različitih iskustava. Gledaoci pritom moraju i sami da budu aktivni: da legnu na pod kako bi imali bolji pogled, da obuku neprobojni prsluk ili potraže skriveno oružje.

Tablet-računar funkcioniše poput audiovizuelnih crvenih niti u lavirintu jedne dvorane u Bohumu. Svaka soba tamo donosi novi susret: sa rukovodiocima radova na obnovi, mirovnim aktivistima ili brodovima sa izbeglicama.

Publika kao glumci

„Kontrolna soba“ (Situation room) naziv je tehnološki opremljene male sobe u Beloj kući u Vašingtonu, koja nema drugu svrhu osim prenošenja informacija o ratu uživo. Ona se vidi na fotografiji koja je obišla svet: fotografija prikazuje američkog predsednika Baraka Obamu i njegov tim, koji je 1. maja 2011. lovio Osamu bin-Ladena sve do njegovog ubistva u Pakistanu.

Sobe situacije poređane u lavirintu koje je stvorio nemački režiserski trio Helgard Haug, Štefan Kegi i Danijel Vecel iz „Rimini Protokolla“ u okviru Rurskog trijenala, takođe se baziraju na ideji istovremenosti i stvarnih događaja.

Protokoli stvarnosti

Tamo je, na primer, Jaunde Mulamba Nkita. On je ranije živeo u Kongu, a sa devet godina postao je vojnik. Gledaoci ulaze u skromnu učionicu u kojoj je Nkita nekada bio prisilno regrutovan. Na zidu visi zastava. Nkita je svako jutro morao da je podigne. Sada se od publike traži da podignu zastavu, dok Nkitin glas pritom peva himnu tadašnjeg Zaira. Priča da ga je odvela pobunjenička vojska. Jednog dana provalili su u školu i dečake odveli da budu vojnici. Sada, sa 14 godina, Nkita je u predsedničkoj gardi.

Pustiti obične ljude da govore

Karakteristika režisera Hauga, Kegija i Vecela je ta da ne rade sa glumcima. Gledaoci su suočeni sa životnim pričama običnih ljudi. Ponekad su to đubretari u Istanbulu, ponekad afrički poslovni ljudi, invalidi ili stanovnici nekih gradova koji glume sami sebe.

„Sa sobama situacije 'Rimini Protokoll' zakoračuje na novu teritoriju, ne samo tehnički. Radilo se o predstavljanju jedne posebne 'umetnosti blizine', od koje posetioci nisu mogli da pobegnu, objašnjava Kegi. „Bilo nam je veoma važno da predstavimo mesta u kojima se oružje ne samo proizvodi, već može i da se koristi“, objašnjava Štefan Kegi svoj pristup. Tako taj trojac gledaoce vodi na svetska ratišta kao što su Izrael, Afrika, Južna Amerika, ili u Švarzvald, gde se u malom gradu Oberndorfu nalazi fabrika oružja „Hekler i Koh“, koja izvozi oružje u 80 zemalja.

Uvid, a ne pregled

„Svakih 14 minuta jedan čovek bude ubijen metkom iz puške proizvedene u toj fabrici“, govori Ulrih Pfaf publici preko slušalica. Taj teolog i mirovni aktivista odrastao je u Oberndorfu. Priča da je njegov otac bio radnik u nacističkoj tvornici oružja „Mauzer“.

Mirovni aktivista Jan van Aken priča o svom putovanju u Abu Dabi, gde je posetio najveći svetski sajam oružja: „Tu možete pronaći sva moguća oružja, a sve to deluje toliko normalno, kao da je reč o izložbi šivaćih mašina na sajmu potrošača. Jedina razlika od drugih sajmova je ta da se ne prikazuje konačni proizvod – tamo ne možete da vidite leševe.“

Autorke: Sabine Elce / Tihana Lohinski
Odgovorni urednik: Ivan Đerković