Poslednje prebivalište prekookeanskih džinova

Peščana plaža na jugu Bangladeša, u blizini grada Čitagong, dugačka je sedam kilometara i pruža posao za preko 150.000 radnika. Ali oni nisu zaposleni u turizmu, već na najvećem rezalištu za brodove na svetu. Oko 40 odsto svih prekookeanskih brodova koji okončaju svoj radni vek, završava tu. Metalne džinove tu, u najsitnije delove, rastavlja četa radnika. Čitav region živi od metalnog otpada i svega što se iz brodova može još izvući: vrata, kreveta, kuhinja.

Pakao na otvorenom

Posao sa starim gvožđem cveta ne samo u Bangladešu, već i u ostalim zemljama jugoistočne Azije, poput Indije ili Pakistana. Ali u svim tim zemljama situacija je slična – od profitabilnog recikliranja brodova, korist izvlače samo pojedinci. Velika većina radnika radi pod neljudskim uslovima i za niske plate. Mere bezbednosti na rezalištima brodova daleko su od bilo kakvih standarda, ali i odnos prema, za okolinu i zdravlje opasnim materijama je više nego manjkav.

Nemački filmski reditelj poreklom iz Bangladeša Šaen Dil-Rijaz, nekoliko puta je boravio u najvećem rezalištu brodova na svetu, u svojoj domovini, i bio je svedok svakodnevnog pakla koji tamo vlada. „Povrede, i to one najteže, poput amputacije udova, zbog delova brodova koji padaju sa velikih visina, su svakodnevica“, kaže Dil-Rijaz. On smatra da je tragično to što vlada u Bangladešu, ali i bivši brodovlasnici, mahom oni sa Zapada, mirno posmatraju uslove koji vladaju u rezalištima. „Ni automobil ne može samo tako da se ostavi da negde trune, a da se ne reši pitanje zbrinjavanja ostataka. Zašto to ne bi bilo moguće i sa brodovima. To je samo pitanje volje“, smatra reditelj.

Sporne takse

Evropska unija trebalo bi da se pobrine da se u budućnosti situacija, po tom pitanju, jugoistočnoj Aziji poboljša. Ali, brodovlasnici po pravilu svoje brodove prodaju nakon osam godina, i to uglavnom u zemlje koje nisu članice EU. U principu je poslednji vlasnik taj koji bi trebalo da se pobrine za recikliranje broda. Prema željama jednog dela poslanika u Evropskom parlamentu, vlasnici brodova bi ubuduće trebalo da, prilikom boravka u evropskim lukama, plaćati dodatnu taksu koja bi odlazila u rezališta na drugom kraju sveta. Tako bi vlasnika jednog broda od 100.000 tona pristajanje u luku koštalo (dodatnih) 3.000 evra. Reč je, dakle, o nekoj vrsti dodatnog poreza od kojeg bi se finansiralo poboljšanje radnih i ekoloških uslova u rezalištima poput onog u Čitagongu.

Ali ta ideja kod brodovlasnika nije naišla na preveliko oduševljenje. „Činjenica da je neki brod, koji nakon nekoliko decenija plovidbe završi u nekom rezalištu u jugoistočnoj Aziji nekada pripadao nekom nemačkom brodovlasniku, ne može da znači da se taj vlasnik može pozvati na odgovornost ako se recikliranje broda ne odvija kako treba“, smatra Ralf Nagel, direktor Udruženja nemačkih brodovlasnika. On smatra da bi, umesto novih pravila i taksi, sve učesnike u lancu, od proizvodnje, pa do recikliranja broda, trebalo prisiliti da se pridržavaju već postojećih pravila, poput konvencije iz Hong Konga, donesene 2009. Ali problem s tom konvencijom je taj da je, do sada, nije ratifikovala ni jedna zemlja. Pored toga, Nagel sumnja da bi novac koji bi taksama prikupila Evropska unija stigao do onih kojima je namenjen.

Nema pritiska

Dil-Rijaz smatra da odgovornost leži i na Međunarodnoj pomorskoj organizaciji (IMO) koja deluje u sklopu Ujedinjenih nacija. „IMO je direktno upletena u te poslove, jer ta organizacija svoj članove može da prisili da nešto urade. Oni znaju ko je vlasnik svakog broda, mada to ne žele javno da objave“, smatra Dil-Rijaz. No zatvaranje rezališta, bez obzira na sve, ne bi bilo rešenje, jer previše porodica zavisi od primanja iz tih pogona na otvorenom. Njihova modernizacija, koja bi se uprkos visokim investicijama isplatila, donela bi poboljšanje radnih uslova, ali za to je potreban pritisak odozgo, kojeg trenutno nema.

Autori: Fridel Taube / Nenad Krajcer
Odgovorni urednik: Ivan Đerković