Poruka Putinu: Dovde, i ni korak dalje
NATO zvecka oružjem, ali veoma tiho. Jer, ako razmišljamo u vojnim kategorijama, četiri bataljona na istočnim granicama nisu nikakva pretnja za daleko jače ruske trupe. U Moskvi se niko neće štrecnuti što su pojačane trupe NATO u susednim zemljama. A u NATO-u niko nije ni očekivao da će ovime uplašiti Rusiju: radilo se pre svega o tome da se demonstrira zajedništvo. NATO razume vaše brige – to je poruka baltičkim zemljama, koje su bile deo Sovjetskog Saveza, kao i državama bivšeg Varšavskog pakta.
Niko ozbiljan u Alijansi ne veruje da Rusija planira da napadne današnje članice NATO ili da dela hibridno koristeći vojnike bez obeležja kao u Ukrajini. Prema logici NATO, Vladimir Putin ima drugačije ciljeve: on želi da utvrdi svoj uticaj u Ukrajini, Belorusiji, Gruziji, Moldaviji, Azerbejdžanu i Jermeniji. I u tome je uspeo. Belorusija je saveznik. Ostale države su upletene u konflikte čijem je rasplamsavanju Moskva odlučujuće doprinela. Uz te „zamrznute“ sukobe nijedna od ovih zemalja ne može postati članica NATO. Taj teren ostaće Alijansi nedostupan godinama, ako ne i decenijama.
Tako treba čitati i nedavnu posetu Putina Finskoj. Moskva je stavila do znanja Fincima, koji povremeno očijukaju sa NATO-savezom, da imaju veoma, veoma dugu granicu sa Rusijom, granicu koja se može ispostaviti kao krhka.
NATO, s druge strane, ovim samitom u Varšavi šalje poruku Kremlju: dovde, i ni korak dalje. U tome učestvuju i zapadne članice za koje pretnja nije direktna. Putinu do sada nije pošlo za rukom da podeli Alijansu.
Raketna odbrana o kojoj se takođe priča u Poljskoj uostalom i nije oružje kojim može da se zvecka. Tehnički nije u mogućnosti ni da zaustavi ruske interkontinentalne rakete. Taj je odbrambeni sistem odgovor na pretnju iz Severne Koreje i Irana. I naravno da u Kremlju to dobro znaju, iako javno tvrde drukčije.
Kako su te stvari razjašnjene, novom dijalogu NATO i Rusije više ništa ne stoji na putu. Treba ponovo oživeti savet NATO-Rusija. Predsednik Putin vredno telefonira s predsednicima Obamom i Olandom, kao i sa kancelarkom Merkel. Dijalog na najvišem nivou već se odvija. To je i neophodno jer države NATO i Rusija imaju i zajedničke političke interese u konfliktu u Siriji, odbrani od islamističkog terora, razvoju u Avganistanu ili Iranu. O ekonomskim interesima da i ne govorimo.
Stvari će posle varšavskog samita biti na svom mestu, a dve strane upućene da razgovaraju na temelju realne politike. Žrtve ove dvostruke igre Alijanse – tihog zveckanja oružjem i dijaloga – jesu najpre Ukrajinci i Gruzijci. Oni moraju da se pomire sa tim da će Rusija još dugo biti rovac na njihovoj teritoriji i da NATO što se toga tiče ništa ne može ili neće da preduzme.
Putina treba zaustaviti tu gde je. Iluzija je da je moguće isposlovati vraćanje Krima Ukrajni, ili povlačenje iz Abhazije i Pridnjestrovlja. To sa Hladnim ratom nema nikakve veze. U hladnoratovska vremena su se u centralnoj Evropi sretale dve ideologije organizovane u blokove, sa stotinama hiljada vojnika do zuba naoružanih. Danas su konvencionalne snage razmerno male. Demokratije stoje naspram Putinovog režima koji i nema svoju ideologiju nego tu i tamo naprečac i neuračunljivije nego režim SSSR-a pokazuje šta je sve spreman da učini za očuvanje moći i sinekura. Na poteze taktičara moći iz Kremlja NATO upravo nudi ispravan odgovor.