Portret pobednika: Žan Klod Junker

Skoro dvadeset godina je kao premijer malenog bogatog Luksemburga sedeo po raznim sastancima u Briselu. Osam godina je bio šef evrozone i tu je imao da istrpi najteže razdoblje zajedničke valute, možda i čitave Evropske unije. Od tada Žan-Kloda Junkera često zovu i Mister evro. O tome priča skromno: „Evro i Evropska unija bili su u opasnosti. U okvirima svojih ograničenih mogućnosti radio sam sve kako bih sprečio katastrofu.“ Špic krize je nekako prevaljen, posledice su još tu. Kao najveći problem Junker navodi očigledno – nezaposlenost, pre svega među mladima. Prvi zadatak je, kaže, „dati nadu i perspektivu mladima kojima preti da postanu izgubljena generacija“.

Protivrečnosti

Hrišćanski demokrata koji toliko hvali socijalnu politiku. Nerviraju ga špekulanti i basnoslovne menadžerske plate. Štiti radništvo. Ali nije li to politika socijalista? Stroge mere štednje uvek su diktirale upravo su konzervativne i hrišćansko-demokratske vlade u Evropi – u koje je spadala i Junkerova u Luksemburgu. Da nije zagovarao stezanje kaiša, nikada ga grupa Evropskih narodnih partija ne bi promovisala u svog prvog kandidata na evropskim izborima. Da nije dizao ruku za nemačke zahteve za štednjom – nikada ne bi prošao kod Merkelove.

I za šta je onda Žan-Klod Junker? Teško je definisati njegovu politiku, kaže Pia Opel, urednica na javnom radiju 100,7 u Luksemburgu. „On može u jednoj izjavi da ispolji dva sasvim suprotna stava, kao i jedan koji je između njih, za svaki slučaj“, kaže ona za DW. Junker će uz to začiniti rečenice nekakvim suvoparnim humorom na jeziku po izboru – luksemburškom, francuskom, nemačkom ili engleskom. Sve ih govori perfektno.

Manje Brisela

Protivnici mogu da ismevaju Junkera kao neodlučnog političara konfuznih stavova, čoveka koji ne zna da li je desno ili levo na političkom spektru. To koristi i socijaldemokratski kandidat Martin Šulc kada napada Junkera sleva. Međutim, kritičari se prave kako ne znaju da je predsednik Evropske komisije osuđen na kompromise, da povremeno mora svima da ugađa. Junker deluje kao čovek koji je to dobro razumeo, pogotovo od izbijanja krize. „Moramo da izbegnemo nove zidove i demarkacione linije u Evropi. Alergičan sam na podelu na sever i jug, na male i velike, jake i slabe. Želim da gradim mostove, da budem mašina za evropske konsenzuse.“

Ali Junker je naučio još nešto: Ljudima je preko glave briselskih pravila, pogotovo onih suludih i stiničavih. Građani ne žele da EU propisuje zakrivljenost krastavca ili zabranjuje klasične sijalice. „Previše evropskih sitnica ubija veliko u Evropi“, kaže. Ali i tu ima ali. Junker ne želi da ubeđuje Evropljane da je neophodna nekakva evropska konfederacija ili super-država. „On je protiv potpune integracije koja bi izbrisala nacionalne države“, kaže novinarka Opel. „To razlikuje Junkera od sunarodnice, evropske komesarke Vivijen Reding. Ona često govori o Sjedinjenim Evropskim Državama. Junker je tu za status kvo.“

Umor

Nema sumnje, Junker ima mnogo onoga što bi činilo idealnog šefa Evrope: iskusan, poliglota, politički umeren, prihvatljiv za vladu svake članice EU – ako već nema nekog boljeg. Ali ima i mnogo mana. U kampanji je delovao bezvoljno. Umorno. Sa pravom ga smatraju delom briselskog aparata protiv kojeg se upravo dižu oluje protesta sa radikalne desnice i levice. A tu je još jedna sitnica. Konzervativci su, doduše, osvojili najviše sedišta u Evropskom parlamentu, ali to ne mora da znači da će zaista Junker sesti u fotelju šefa Evropske komisije. Biraju, naime, šefovi država i vlada. Oni treba da uzmu u obzir rezultat izbora, ali za šefa teoretski mogu izabrati nekog drugog iz redova najjače grupacije. Junker je već upozorio da bi u tom slučaju evropska demokratija dospela u krizu, birači bi bili izdani. Možda je mislio na sebe – on bi se svakako osećao izdanim. A onda bi verovatno otišao u penziju.