Pomoć je i u vreme korone instrument spoljne politike | Politika | DW | 10.04.2020
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Intervju

Pomoć je i u vreme korone instrument spoljne politike

Kada pomoć dolazi od neke države, ne bi je trebalo demonizovati ili blagosloviti. Trebalo bi samo razumeti šta je interes države koja donira, kaže u intervjuu za DW profesor Igor Peličari.

DW: Pruski general Karl fon Klauzevic je rekao da rat nije ništa drugo nego nastavak politike drugim sredstvima. Vi idete dalje od toga i kažete: Ako je rat nastavak politike drugim sredstvima, onda je pomoć drugi oblik rata. Na čemu temeljite ovu tvrdnju? 

Igor Peličari: Suočavamo se sa rastućim trendom u međunarodnim odnosima u kojem je vidljivo da države sve više koriste pružanje pomoći za potrebe spoljne politike. Ovo je proces koji je počeo nakon Drugog svetskog rata, ali koji je postao više izražen nakon okončanja bipolarizma i Hladnog rata.

Države imaju tendenciju da, pružanjem pomoći, uspostavljaju kontrolu i vrše uticaj jedne na druge na način da radije koriste pružanje pomoći, nego tradicionalne instrumente poput trgovine, rata, diplomatije.

Pomoć Rusije Italiji: geopolitička nagrada za prošlost

Ruska pomoć Italiji u pandemiji korone

Ruska pomoć Italiji u pandemiji korone

U Italiju stiže pomoć mnogih zemalja, pa i iz Rusije, uz poruku "Iz Rusije s ljubavlju". Da li je to ljubav ili interes?

Italijanski slučaj je bez presedana. Prvi put imamo zemlju članicu G7, demokratsku i razvijenu zemlju, koja u roku od nekoliko sedmica postaje korisnica pomoći. 

Pomoć iz Rusije je podelila javno mnjenje u Italiji. Velika većina je to pozdravila, dok su se neki komentatori uplašili činjenice da je Rusija poslala jednu od svojih elitnih vojnih jedinica za biološku zaštitu tokom rata. I zaista, videti ruske vojnike u jednoj zemlji, koja je članica NATO, nije česta pojava. 

Iza ruske pomoći stoje tri motiva. Prvi je: Moskva je uobičajeno vrlo velikodušna prema svojim saveznicima i prijateljima. Rim je u Rusiji već dugo percipiran kao zemlja koja je u EU najprijateljskija prema Rusiji – tako da ova pomoć dolazi kao geopolitička nagrada za italijansku politiku prema Rusiji i ona je način da se sačuva ta pozicija i za budućnost.

Drugi razlog je unutrašnjepolitičke prirode. Putin pruža pomoć Italiji jer je to za njega vrlo popularan potez u očima ruske niže srednje klase. Većina pripadnika ove klase putuju u Italiju kao turisti i italijanska pop kultura je ekstremno popularna širom Rusije.

Treći razlog bi mogao biti zdravstveno-taktički. Moguće je da su ruske vojne jedinice zatražile raspoređivanje u Bergamu gde je pandemija najrasprostranjenija kako bi na licu mesta prikupile informacije o mogućoj mutaciji virusa. Trenutno je za svaku državu od vitalnog značaja dobiti takvu vrstu informacija unapred, pa makar i za nekoliko sedmica.

Šta bi to konkretno moglo značiti za buduće odnose Rusije i Italije?

Italija je oduvek veoma bliska Rusiji i obrnuto, bez obzira na to koja vlada je bila u Rimu. Postoji proruska komponenta u svakoj italijanskoj političkoj stranci koja je zastupljena u parlamentu. Ovaj odnos se neće promeniti iako je postao razlog kritike Italije od strane nekoliko država članica EU i saveznika u NATO.

Kako gledate na pomoć Kine Italiji? Kakve su reakcije na to? 

Ta polemika je počela nakon ove o Rusiji, ali je sve veća i oštrija. Rim je počeo da shvata sledeće: dok je ruska pomoć nagrada za prošlost, kineska pomoć je ulaganje u nešto što se želi postići u budućnosti. Trebalo bi takođe uzeti u obzir da Kina nije ni blizu tako popularna u Italiji kao Rusija.

O dosadašnjoj fleksibilnosti EU mediji ne govore

Da li su EU i Nemačka ostavile Italiju na cedilu?

Činjenica je da EU, kao i sve multilateralne organizacije poput NATO i UN, nemaju odgovarajući odgovor na ovu do sada neviđenu krizu. Nemačka se – kao što je to uobičajeno – delimično krivi za to jer se smatra da ona ima pretežno dominantnu ulogu u EU. 

Ja bih rekao da je većina Italijana istorijski za Nemačku, iako sada postoji konfuzija oko toga šta mi to želimo od Berlina. 

Ovo je počelo još pre krize. Ako tražimo pomoć od Nemačke i ne dobijemo je kažemo da je Nemačka egoistična. Ako dobijemo pomoć, uzvikujemo da smo suočeni sa rizikom od Četvrtog Rajha. 

Italijansko javno mnjenje je iskreno iznaneđeno kada vidi da Nemačka i druge severnoevropske zemlje ne žele korona bondove kao odgovor na ovu krizu, već radije predlažu upotrebu mehanizma ESM.

Često se čuje optužba kako je Nemačka bezosećajna i misli samo na svoje interese. Na drugoj strani većina Italijana se ne seća, jer mediji o tome ne govore, da Italija nikada nije napravila reviziju skupog, ogromnog i uglavnom neefikasnog birokratskog sistema - uprkos pomoći EU u nekim drugim vanrednim situacijama u skorijoj prošlosti.

Oni ne razumeju strah Berlina da će korona bondovi poslužiti ne samo za finansiranje obnove privrede nego i za održavanje ovog sistema privilegija. 

Nemački avion bolnica leti po pacijente iz Italije

Nemački avion bolnica leti po pacijente iz Italije, 28.03.2020.

Glavno pitanje je šta je interes države donatora

Kako u tom svetlu gledate na pomoć Kine zemljama Zapadnog Balkana?

Kao što sam ranije rekao u Kini postoji velika tradicija korišćenja pomoći kao trojanskog konja – za ulazak u zemlje u kojima nije prisutna. To je investiranje za budućnost.

Znači li sve ovo što ste rekli da se države prilikom pružanja pomoći rukovode isključivo egoističkim ciljevima i da je ono što bi trebalo biti primarni cilj – a to je smanjenje patnje pogođenih – zapravo manje bitno?

Nacionalne države imaju svoju logiku kojoj je najčešće lajtmotiv nacionalni interes. Pružanje pomoći je legitimni instrument spoljne politike. A spoljna politika je jedna od politika države koja je manje vođena demokratskim i moralnim načelima.

Kada pomoć dolazi od neke države, ne bi je trebalo demonizovati ili blagosloviti. Trebalo bi samo razumeti (a to se događa vrlo retko) šta je interes države koja donira. Umesto toga mi govorimo samo o potrebama primaoca pomoći kao da je to jedini cilj države donatora.

Ne možemo reći da su sve donatorske inicijative jednake. Neke su efikasne, druge su neefikasne, treće su opasne. To je kao u politici. Ne možemo staviti na isti nivo dobrog političara i diktatora. Uprkos tome je jasno da su obojica ušla u politiku jer vole taj posao i moć.

Dr. Igor Peličari je profesor međunarodnih odnosa na Univerzitetu u Urbinu i profesor ruske istorije i politike na rimskom Univerzitetu LUISS. Autor je knjige "Feeding the Trojan Horse" u kojoj se bavi konceptom pružanja međunarodne pomoći s posebnim naglaskom na Balkan nakon ratova, i Rusiju u postsovjetskom vremenu. 

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM

Reklama