Pomoć izbeglicama, test izdržljivosti | Mozaik | DW | 21.08.2015
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Pomoć izbeglicama, test izdržljivosti

Nakon izveštaja o mizernim životnim uslovima u jednom prihvatnom izbegličkom kampu, Austrijanci su počeli naprosto da zasipaju izbeglice donacijama. Međutim, pojedina vrsta pomoći ne odgovara potrebama ljudi.

Kristina Karafijat i njena petnaestogodišnja ćerka Liza parkiraju kola pored turskog kulturnog centra u Trajskirhenu. Tu pomaže dvadeset i pet Karitasovih dobrovoljaca. Naredna tri sata sortiraju se donacije koje se kasnije dele izbeglicama koje u prihvatnom kampu iza ugla čekaju da se registruju. „Sramota je da jedna bogata zemlja kao što je Austrija nije bolje organizovana“, kaže Kristina Karafiat, koja je po drugi put došla da pomogne u Trajskirhen, tridesetak kilometara udaljen od Beča.

Pred prihvatnim kampom, socijalna radnica Melani Šercer iz Beča na svoju ruku deli voće, sokove od pomorandže, nekoliko šatora i vreća za spavanje. Mnogi pomagači reaguju na izveštaj organizacije „Amnesti internešnel“, u kome se situacija u kampu u Trajskirhenu opisuje kao neljudska. Oko 3.000 ljudi smešteno je na prostoru predviđenom za 1.200 izbeglica. Dolaze iz Avganistana, Iraka ili Sirije i moraju da koriste smrdljive i zapušene toalete. Tuševe dele i muškarci i žene. Snabdevanje životnim namirnicama loše funkcioniše. Pojedine izbeglice, među kojima su i porodice sa bebama, moraju da prenoće napolju u šatorima, na vetru i kiši. Šatori su od donatora-dobrovoljaca ne od države.

Österreich Flüchtlingsunterkunft in Traiskirchen

Neke od izbeglica spavaju u šatoima van prihvatnog centra

Dok političari jedni druge optužuju za lošu situaciju, Austrijanci krpe rupe u zbrinjavanju ljudi. Ali takav dobrovoljni angažman ne rešava probleme – samo stvara nove. Već dve sedmice prilazi izbegličkom kampu u Trajskirhenu zagušeni su automobilima u kojima ljudi dovoze pomoć. Mnoge stvari na kraju završavaju u kontejnerima, jer su jednostavno dotrajale ili zato što garderoba i hrana koji se donose nisu adekvatni za – uglavnom muslimanske izbeglice.

Zakazao menadžment?

U Karitasovom šatoru u turskom kulturnom centru, koordinatorka Astrid Rezac organizuje dobrovoljne pomagače, među kojima su i Kristina Karafijat i njena ćerka. Među pomagačima je najviše žena između 25 i 50 godina. Radi i veliki broj mladih izbeglica: kao prevodioci, redari ili nosači kutija. „Čak ni potražilac azila nema potrebe za istroštenim stvarima“, kaže Rezac, pokazujući na jedne ishabane cipele. U mnogim kesama su glomazne plišane igračke, pocepane pantalone ili samo jedan komad obuće.

Österreich Flüchtlingsunterkunft in Traiskirchen

Karitasovi dobrovoljci u turskom kulturnom centru

Kamion roze boje jedne nove političke stranke po imenu „Neos“, dovozi još više donacija. Ali prijateljski smešak putnika u njemu naglo nestaje kada im Astrid Rezac objasni da kesa puna čizama, roze majice i kratke suknje nisu potrebni. „Izbeglice jednostavno ne nose iste stvari kao mi“, kaže obazrivo. „Potrebne su im helanke i dugačke suknje.“

Zato rado prihvata pelene i kozmetiku. Šatore koje ljudi iz „Neosa“ donose, Karitas ne sme da prosleđuje dalje. Na prepuruku Astrid Rezac, šef „Neosa“ Matijas Štrolc odlazi do nekoliko stotina metara udaljenog kampa kako bi šatore lično podelio. Ali tamo nije jedini.

Pred kampom je mnogo drugih automobila u kojima ljudi dovoze stvari za izbeglice. Pre nego što je Štrolcovo vozilo stiglo, ispred njega se parkirao jedan beli autobus. Nekoliko izbeglica trči prema njemu. Kod jednog drugog automobila više ljudi se otima oko jednog kartona. On puca, banane lete na sve strane i padaju na zemlju. Dobri komadi se sakupljaju, ostatak ostaje na zemlji. „Ovakvi uslovi moraju da se poprave. To je jedini zaključak koji mogu da izvučem. To je potpuno zakazivanje menadžmenta“, kaže šef „Neosa“ Štrolc.

Österreich Flüchtlingsunterkunft in Traiskirchen

Nepotrebna pomoć završava razbacana

Donacije u đubretu

Istovremeno, jedna porodica prebire po kesama sa odećom. Pronalazi kesice sa gumenim bombonama, plišanu lutku, ali ne i odgovarajuću odeću. Kesa ostaje na ulici, dok porodica ide ka drugom automobilu.

Ibrahim Hamdoni ima 73 godine i dolazi iz Alepa, iz Sirije. Dobio je jedan stari mobilni telefon. „Ali potrebna su mi arapska slova i internet“, kaže. Želi da se javi sinu, koji je uspeo da dođe do Nemačke.

Nešto dalje na ulici je karton sa iznošenim muškim cipelama. Pored njega su polomljene igračke: delovi dečijih slagalica, jedna plastična šina, nešto dalje crni automobilčić bez točkova. Dva muškarca se svađaju, prijatelji pokušavaju da ih smire.

Dok se izbeglice otimaju za šatore i vreće za spavanje koje je donela Melani Šercer, niko ne želi da pije kiselu vodu. Većina izbeglica jednostavno ne zna za gaziranu vodu. „To nismo znali“, kaže Šercer. „Jednostavno nema nikakvog uputstva.“

Österreich Flüchtlingsunterkunft in Traiskirchen

Izbeglice čekaju na podelu pomoći

„Doniranje je dobro“, kaže Anton Lojovski iz gradskog veća Traiskirhena i gleda na automobile koji staju pred izbegličkim centrom. Ali ono ima smisla samo ako postoji koordinacija. Od kada je počela najezda sa donacijama, grad svake nedelje puni dva velika kontejnera sa stvarima koje nikome ne trebaju.

„Ti ljudi su Austrija“

Na drugoj strani ulice jedna starija žena polako, uz pomoć hodalice, ide ka svojoj kući. Trava je uredno pokošena, cveće podrezano, put prema ulaznim vratima uredno sređen. Pogled joj zastaje na kartonskoj kutiji sa muškim cipelama koje vise sa druge strane ograde. Svoje ime ne želi da kaže. Već trideset godina je pred njenom kućom prihvatni kamp za izbeglice, ali takvih problema još nikada nije imala. „Ljudi ovde dolaze i bacaju svu svoju starudiju“, kaže sa suzama u očima. „Svakoga dana plaćam nekog da skloni te stvari.“

U tom trenutku pojavljuje se Mohamed. Taj osamnaestogodišnjak dobrovoljno pomaže Karitasu. Vidi suze u očima žene, odnosi karton u jedan od kontejnera i obećava da će ostatak kasnije pokupiti. Deluje srećno, iako kamp „Amnesti internešnela“ u kome živi opisuje kao nedostojan čoveka. „Ovaj prihvatni kamp – to nije Austrija. Ovi divni ljudi ovde, to je Austrija. Srećan sam što sam ovde.“