„Poluvreme“ na Kanskom festivalu

Glamur i sjaj filmskog festivala je samo jedan deo priče, koji kao i svaka druga dodela prestižnih priznanja, privlače pažnju svetske javnosti. Nešto od toga može se videti i u filmskim pričama prikazanim ove godine u Kanu, ali među temama i ovde godine ima i onih teških, neizbežnih, i mnogim građanima nažalost veoma bliskih: privredna kriza i konflikti u svetu. Doduše, ima i par naslova koji su krajnje političkog karaktera. Pre svega dokumentarni film „Majdan“, u kojem reditelj Sergej Loznica, prenosi atmosferu zabeleženu tokom poslednjih velikih protesta na glavnom kijevskom trgu. U tom društvu je i Osama Mohamed, autor filma „Posrebrena voda“, koji za cilj ima da približi život u ratom razorenoj Siriji, o kojem se jako malo zna. Pri tome, većina scena je zabeležena kamerom mobilnog telefona.

Film iz Mauritanije

U trci za Zlatnu palmu, ima više filmova koji tematizuju društveno-ekonomske probleme, čije junake, neizbežno, opterećuje i politička neizvesnost u okruženju u kojem žive. Izuzetno težak, ali veoma impresivno snimljen igrani film o vladavini islamista u Maliju, koju su 2013. godine okončali Francuzi. Mauritanski režiser Abderamane Sisako je o patnjama naroda u toj zemlji, sve vreme sa suzama u očima govorio na konferenciji za novinare u Kanu.

Afrički film „Timbuktu“ prenosi dramatične trenutke krvavog sukoba na severu zemlje, slikovito prikazujući delovanje džihadista i život napaćenog naroda. Međutim, nisu sukobi jedina tema ovog igranog filma. Sporovi oko stoke, stroga šerijatska pravila, koja propisuju veoma teške kazne, poput šibanja i kamenovanja, takođe su našli svoje mesto u ovom filmskom ostvarenju.

Uprkos činjenici da je reč o dramski veoma nabijenom filmu, pojedine scene deluju krajnje poetično. Neke su čak i satirične, poput trenutka kada dva adolescenta sa dresovima Mesija i Zidana, igraju fudbal, ali bez lopte, ili scene u kojoj jedan islamski borac izražava svoju frustraciju izvođenjem zabranjenog plesa. „Timbuktu“ predstavlja omaž svim građanima koji su doživeli ili preživeli neku tragediju u ovim teškim vremenima. Dobre kritike i pozitivne reakcije poznavalaca filmske umetnosti, omogućile su ujedno i povratak afričke kinematografije na Kanski festival.

Ugledni slikar sa teškom naravi

Abderamane Sisako je po prvi put u društvu najuticajnijih režisera, rame uz rame, u trci za prestižnu Zlatnu palmu. U konkurenciji su inače veoma zvučna imena, poput Majka lija, režiserskog veterana sa biografskim filmskim ostvarenjem „Mr. Turner“, posvećenom slikaru Vilijamu Tarneru i njegovom manje poznatom privatnom životu, uključujući i poglavlje, koje govori o njegovom odnosu sa pobožnom domaćicom Hanom i dvostrukom ljubavnom vezom.

U najnovijem filmu Majka Lija ima dosta „začinjenih scena“, u kojima slikar, čiju ulogu inače tumači Timoti Spal, nagoveštava svoju genijalnost i neverovatno izražen osećaj za jasne konture i svetlo. Ipak, u privatnom životu slikar ima težak, na trenutke nepodnošljiv karakter. Sebičan je i egocentričan i toj meri, da bi se za njega moglo reći sve, samo ne da je esteta. Majkl Li je svetskoj javnosti poznat po veoma realističnim filmovima. Svaka društvena tema, koju Li odluči da tematizuje, veoma slikovito je obrađena, uključujući i raskošne kostime i gotovo svaki detalj, što gledaocima omogućava da se upuste nesvakidašnje filmsko putovanje u prošlost.

Melanholično raspoloženje turskog društva

Više od tri sata traje filmska priča turskog režisera Nurija Cejlana, nazvana „Zimski san“. Glavni protagonista ovog ostvarenja je glumac, koji se odustaje od karijere, kupuje hotel u Kapadokiji, povlači se i počinje da piše. Međutim, sve kreće nizbrdo onog trenutka kada uviđa da ideja nije finansijski održiva. Gosti nemaju novca da plate boravak u hotelu, zbog čega se odaje alkoholu, gubi živce i pretvara se u arogantnog mizantropa.

Nuri Bilge Cejlan je i ranije uspevao da dočara melanholično raspoloženje društva u kojem živi. Svaka njegova priča veoma umirujuće prenosi težinu neke društvene pojave, ali to čini višeslojno i raznovrsno, baš kao i grčki reditelj Teo Angelopulos, kojem je elitistička estetika postala zaštitni znak. Pri tome, u svetlu poslednjih dešavanja u Turskoj, Cejlan ne zauzima jasnu poziciju. Umesto toga, on raspoloženje turskog društva prepušta glavnim junacima filmske priče i emotivnom metežu, koji se sve vreme provlači.

Konkurencija za ovogodišnju Zlatnu palmu, prilično je jaka. U trci su nesvakidašnji, ali veoma sadržajni i emotivno nabijeni filmovi. Koji će film biti nagrađen ovim prestižnim priznanjem, znaćemo naredne subote, za kada je zakazana ceremonija dodele u Kanu.