Politika povlađivanja 2.0 | Izbor iz štampe | DW | 20.11.2014
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Izbor iz štampe

Politika povlađivanja 2.0

Bivši premijer Brandenburga, Matijas Placek (SPD) je za politiku povlađivanja Rusiji. Kancelarka Angela Merkel zna da bi to bila velika zabluda, smatra Bertold Koler.

Proteklih dana održana su dva govora koji, iako se o njima izveštavalo, nisu dobili pažnju koju zaslužuju, i to baš kao kombinacija. Jedan govor je održala kancelarka Angela Merkel u Sidneju. Drugi je bio mnogo kraći i pojavio se u formi intervjua koji je dao Matijas Placek, bivši premijer Brandenburga i bivši šef SPD u toj saveznoj državi, koji sada predsedava Nemačko-ruskim forumom. Merkelova i Placek su govorili o pitanju: kako Nemačka treba da reaguje na izazove Putinove neoimperijalne politike. I pokazali fundamentalne razlike u mišljenjima o nemačkoj politici prema Rusiji, razlike koje se ne mogu naći samo u vladajućoj velikoj koaliciji, gde se zataškavaju što je bolje moguće. Oba stava odražavaju i napetost između polova javne debate u Nemačkoj i Zapadnom savezu, koju Moskva nastoji da svim sredstvima uveća.

Merkelova je u Australiji kritikovala Putina tako oštro kako to još nikada nije činila u javnosti. Njen nalaz, sažeto izražen, glasi: nastavak pokušaja Kremlja da proširi sferu uticaja Rusije na Zapad, nisu opasnost samo za Ukrajinu, već i za čitav evropski mirovni poredak. To je za Merkelovu neprihvatljivo već i zbog prava na samoodređenje naroda koji su time ugroženi – prava za koje su se, zajedno sa Istočnim Nemcima, izborili pre 25 godina. Vojna reakcija na to ne dolazi u obzir - baš kao ni političko prihvatanje svršenog čina postignutog Plutinovom agresijom. Kancelarka, koja je proteklih meseci sa Putinom razgovarala toliko stroljivo i često kao nijedan drugi šef vlade, ne sumnja da Ruski predsednik takvo popuštanje vidi kao dalji znak slabosti (volje) Zapada i kao ohrabrenje za nastavak njegove rekonkviste.

Placek, nekada politička nada SPD, kome su proricali i da bi mogao da se kandiduje za kancelara, kao i Merkelova govori o opasnosti od opšteg požara, ali iz toga izvlači sasvim drukčije zaključke. On pledira za politiku povlađivanja Rusiji u kojoj bi protivpravna aneksija Krima morala da se naknadno legalizuje, sa svim što ide uz to, pa i pečatom OEBS-a. za njega je i „povratak“ Istočne Ukrajine u ukrajinsku državnu zajednicu „posle svega što se desilo“ nemoguć. To nije politika zvana „pametniji popušta“, kao što to Placek misli. To je Minhen 2.0.

I nesvarljiva priča – čak i za neke socijaldemokrate. Ali, SPD još uvek gaji pokloništvo prema Brantovoj politici popuštanja zategnutosti – prema njenim zaslugama, ali i greškama. Jedna od njih je delimično slepilo za sovjetski ekspanzionizam, nekada objašnjavan nacionalnom traumom koju je izazvao Hitlerov prepad. Još uvek se mnogi – pa i Placek – trude da nađu razumevanje za strahove Rusije od „opkoljavanja“. Pri tome zaboravljaju da Ukrajinci u Drugom svetskom ratu nisu ništa manje patili. Tu sudbinu deli i podsećanje da Poljsku nije napao samo Hitler, već i Staljin, koga u Rusiji još uvek slave i poštuju. Ali, zato se poljski strah od „opkoljavanja“ proglašava za paranoju.

Razumevanje za stanje ruske duše i delom neuvijeno divljenje prema jakom vođi Rusije idu ruku po ruku sa potcenjivanjem manjih naroda (i tržišta) koji žive između dve velike kulture – nemačke i ruske, potcenjivanjem koje se sreće i kako na levoj, tako i na desnoj strani političkog spektra. Helmut Šmit je javno izneo sumnju „da ukrajinska nacija uopšte postoji“. Peter Gauvajler je rekao da je Evropi uvek bilo dobro kada su Nemačka i Rusija imale dobre odnose. Pozdrav od Rapala; on verovatno nije mislio na pakt između Hitlera i Staljina.

Ovo ideologizovano mišljenje, koje u Rusiji – i ne samo tamo – često prati prezir prema „zapadnoj dekadenciji“ i višeslojni antiamerikanizam, kancelarki je strano. Ona je pragmatična i u spoljnoj politici. No, to je ne sprečava da na tom planu zauzme stav sa odlučnošću kakva se kod nje retko viđa. To nije naročito popularno. Na majčicu Rusiju se u Nemačkoj često gleda sa romantikom, Gorbačov je nemački nacionalni svetac a rublja je dobrodošla kad god se zakotrlja. I taj divan odnos, koji Nemcima zimi greje srce – i ne samo njega – sada treba staviti na kocku zbog jednog poluostrva u Crnom moru, pri čemu nacija radije putuje na Majorku?

Placek je, iako sada malo spupšta loptu, kao da je u svom izletu u svetsku istoriju greškom sleteo u Sevastopolj, ipak rekao ono što mnogi misle: dajte Putino ono što hoće (a ionako već ima), i ponovo će zavladati mir. Kancelarka zna da bi to bila velika zabluda.

Berthold Kohler (Frankfurter Allgemeine Zeitung)
Copyright © Frankfurter Allgemeine Zeitung GmbH, Sva prava zadržana

Zvanična internet stranica: Frankfurter Allgemeine Zeitung

Reklama