Policijski čas u Kelnu: Hajde razlaz!

Petak prošle nedelje. Nešto pre pola devet uveče, policajci pred katedralom u Kelnu polako postaju nervozni. Na trgu je naime, grupa mladih koja muzikom još uvek izražava svoje nezadovoljstvo. Iz zvučnika dopire poznata nemačka pesma iz 19. veka „Die Gedanken sind frei" (Misli su slobodne), ali i „Redemption Song" Boba Marlija i „Fight for your right to party" grupe Bisti bojs... „Sloboda" je dobila novo značenje u ovo doba mera protiv korone.

Muziku je izabrao 36-godišnji Ben i objašnjava: „Nije meni toliko do proslava i žurki, a i sa mnogo tih mera se i slažem. Ali ne slažem se s opštom zabranom izlaska." Uveren je da je policijski čas nesrazmerna mera, a i mnogi naučnici su takvog mišljenja.

Zatim policajac prilazi Benu i zahteva da se raziđu. Muzika se stišava i svi se nevoljno razilaze. Ostaju samo policajci.

Za ovih godinu dana otkako je počela pandemija, stalno su pojedini gradovi i opštine u Nemačkoj proglašavali policijski čas i zabranu izlaska noću. I stalno su sudovi takvu odluku poništavali, smatrajući je nesrazmernom i upitnom u borbi protiv pandemije, a s obzirom na ograničavanje osnovnih sloboda građana.

Ovako izgleda budućnost Nemačke?

I u ovom slučaju je podneta tužba sudu, ali presuda još nije donesena. Keln je tako ispao grad u kojem je ta mera uvedena i pre nego što je o tome odlučila savezna nemačka vlada. Ko se zatekne na ulici između 21 i 5 sati ujutru bez dobrog razloga, mora da računa s kaznom od 250 evra. Ali „dobar razlog" je i odlazak sa ili na posao.

Praktično paralelno s tom odlukom grada Kelna, doneta je i odluka da savezna nemačka vlada ima pravo da uvede policijski čas od 22 sata u svim opštinama gde stopa novozaraženih za sedam dana na 100.000 stanovnika prelazi 100. Takvih opština u nemačkoj je trenutno čak 85 odsto. 

U Kelnu se tako moglo videti kako to izgleda: nešto pre 21 sat još ima mušterija u samoposlugama, ali i oni žure kući. Neko nije stigao da kupi nešto za večeru, nekome je važno da nabavi pakovanje piva u limenkama.

Među ovim poslednjima su i Dimitri, Andreas i Tim. Ne deluje da im se žuri i smestili su se na betonski zidić pred samoposlugom. Nazdravljaju limenkama viski-kole i energetskog napitka s votkom a sat odzvanja 21 sat. „Bez rizika nema zabave", kažu nam.

I lekari tvrde da je bolje okupljati se napolju, na otvorenom, nego negde unutra kod kuće. Ali na ulici postaje sve više pusto, pa trojici prijatelja polako postaje neugodno. Vreme je da se ide.

„Tako treba!"

Ulice sad pripadaju samo još kuririma s hranom na biciklima. Jedan od njih je Leon. Ima 19 godina i upravo vozi kinesku hranu gostima u hotelu Hilton. Pravda nam se: „Imam potvrdu poslodavca da sam poslovno na ulici u ovo doba." I kaže još da za sada niko ništa nije ni pitao.

Leon je završio školu i hteo je na zanat za električara. Ali u ovo doba pandemije to nije lako: „Zato mi treba neki posao da premostim ovaj period. U svakom slučaju, mnogi mi daju napojnicu".

Deset je sati i grad je prazniji nego što bi inače bio u tri sata ujutro. Na trgu Briseler plac, s mnoštvom kafana i gostionica, tamo gde je obično gužva i muzika do duboko u noć, sada vlada grobna tišina. Iz mraka dolazi jedan stariji gospodin sa psom na uzici – šetnja psa je dozvoljena.

On se slaže s odlukom o uvođenju policijskog časa: „Potrebna nam je ta zabrana. Moramo sve da uradimo da se smanji broj zaraženih." Pas je obavio svoje i oni vraćaju se kući.

I gradonačelnica Kelna Henrijete Reker, baš kao i kancelarka Merkel i mnogi političari, tvrdi: previše je zaraženih, odeljenja za intenzivnu negu su prepuna. Tako je i u Univerzitetskoj bolnici u Kelnu. Tamo trenutno leži 127 pacijenata sa koronom, 81 je na respiratoru. Slobodno je samo još 25 kreveta.

„Dosta! Razlaz!"

Ali pogledajmo to s druge strane: 152 kreveta – na gotovo milion stanovnika Kelna? Pandemija traje već godinu dana ni političari, a ni mediji ne kukaju zbog toga što nema više kreveta?

U ovo kasno doba zatičemo još i Krisa i Arona. Upravo se opraštaju, a to traje malo duže. Njih dvojica su studenti i do sada su bili kod jednog prijatelja – bez obzira na policijski čas. Ni oni ne razumeju ove mere: „Naporno je to, naročito za mlade", kaže Kris. „Sad će već skoro godinu i po dana kako traje pandemija. Ima država koje su to savladale, ali Nemačka..."

A onda stiže automobil komunalne milicije. Ne izlaze iz vozila, samo spuštaju staklo i dovikuju: „Razlaz! Morate kući, zabrana izlaska!" Ali čini im se da su studenti još uvek previše spori: „Razlaz! Odmah", čuje se oštrije.

Prilazimo redarima i pokušavamo da saznamo koliko ljudi su večera morali da pošalju kući? Koliko kazni je naplaćeno? „Nemamo vremena, moramo dalje", neljubazno nam odgovaraju. „Obratite se gradskom odeljenju za odnose sa javnošću!" A odatle sutra čujemo da je sve odlično i stiče se utisak da su građani oduševljeni novom merom. Svi se ponašaju „primerno", a do sada su napisane samo 43 kazne.

Opet matorci protiv nas...

To „oduševljenje" teško je videti na pustim ulicama Kelna. Na taksi-stajalištu je jedno vozilo, a vozač gleda crtaće na svom laptopu.

„Ovo je stvarno tužno. Pre ovog policijskog časa još je nekako i išlo, ali sad je totalna katastrofa", kaže nam Arta. Kako će dalje – ne zna. Nema vožnji, nema prihoda. „Već sam izgubio svaku nadu", kaže nam – pa se vraća japanskim crtaćima.

Kod zgrade kantine univerziteta na obodu centra grada, u svoj toj pustoši i tišini čujemo glasni hip-hop. Neko je očigledno u šumarku iza kantine. Na pločniku je i jedan skejtbord među praznim limenkama pića. Zaista, četiri-pet mladića, možda im je tek 17 godina, okupili su se u mraku. Pitamo ih da li su čuli za zabranu izlaska i šta misle o tome? Demonstrativno navlače maske preko lica i niko ne želi ništa da kaže.

Ali gestovima pokazuju: ma znaš šta, dosta mi je i tebe i svega ovoga. Tako je to kad odlučuju matorci. Ko je nas ikad nešto pitao? A onda skaču na svoje skejtove i nestaju u mraku.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.