Pokret „Okupiraj“ ugušen u smeću

Početak okupacije centralne finansijske institucije Evropske unije, oko koje su u Frankfurtu i poslovnice čitavog niza banaka i finansijskih institucija, počeo je prepun elana i entuzijazma. Čitav svet se srušio u krizu, a uzrok tome nije bilo ništa drugo do pohlepa i želja za profitom finansijskih tajkuna. U okupaciji Frankfurta učestvovali su svi, stari i mladi, nezaposleni i mešetari na berzi, ali i bankarski službenici koji su kradom učestvovali u pokretu jer niko nije bolje od njih znao kolike su zaista razmere te pohlepe kojoj ni politika ne može da stane na kraj.

Okupacija se širila, od Volstrita i američkih gradova, preko čitavog niza evropskih metropola. Demonstrantima je bilo dosta: banke su krive za krizu, ali sve se čini da će upravo banke i njeni deoničari, najbolje proći u tim nevoljama.

Pacovi i beskućnici

Nije prošlo ni godinu dana, banke posluju kao što su oduvek poslovale, a kampovi pokreta „Okupiraj“ nestaju jedan za drugim - ili odaju tužnu sliku. Nakon deset meseci ovog ponedeljka (6.8.) uklonjen je i kamp u Frankfurtu, uz prisustvo policije, ali je mnogo više posla bilo za radnike gradske čistoće. Jer u kampu su se nastanili i pacovi, a umesto demonstranata tamo je uglavnom noćila grupa beskućnika.

Aktivista pokreta „Okupiraj“, Erik Bun na kraju je morao da prizna: „U Frankfurtu ima pacova, pa je tako bilo i pacova u našem kampu. Ali nije ih bilo baš mnogo. I da, vremenom je i nekoliko beskućnika postavilo svoje šatore u našem kampu.“ Ali i za to taj aktivista ima drugi razlog: finansijska metropola Frankfurt uopšte ne želi da sistematski reši problem beskućnika u tom gradu.

Pravi problem pokreta nisu bili ni glodari, ni šezdesetak beskućnika poreklom iz Rumunije koji su utočište našli u kampu, dok je u isto vreme samo još petnaestak aktivista noćilo u kampu. Ostali su dolazili preko dana, na manifestacije koje su bile dogovorene, ali i njih je bilo sve manje. Glavni problem bio je to što se ništa nije menjalo, a i sami demonstranti su bolje znali šta je to što ne žele - nego to što žele i kako to učiniti. „Aktivisti su bili previše zauzeti samim sobom. Nije se stvorila nikakva struktura i tek su počeli da uče kako da komuniciraju međusobno“, objašnjava sociolog Diter Ruht.

„Bili smo naivni“

I Erik Bun, nakon tog iskustva, shvatio je neke stvari. On priznaje da su mnogi od njih naivno započeli proteste protiv moćnih protivnika: „Mi smo većinom bili amateri u tom političkom poslu i moramo najpre da se snađemo.“ Uprkos mnogih dobrih ideja na kraju je nedostajalo dovoljno učesnika kako bi se neke stvari i na pravi način i sprovele. Bun se naročito ljuti što se i u pokretu, gotovo sama od sebe, stvorila neka vrsta hijerarhije: „Čim se stvori neka mala grupa, odmah se zatvara prema novim članovima“, žali se Bun. On je uveren je da je to samo nemačka osobina.

Isto tako, čini mu se da je Nemcima još uvek „suviše dobro“ da bi se masovno priključili protestu. Ali profesor sociologije specijalizovan za društvene pokrete se ne slaže: pokret „Okupiraj“ se raspada i u zemljama u kojima je mnogo lošije, jer nakon gotovo godinu dana protesta svuda su morali da uvide da nisu postigli gotovo ništa.

S jedne strane, lako je kriviti medije: „Okupiraj“ je bila vest samo nekoliko sedmica, nakon čega se pažnja usmerila u sasvim drugom smeru. Ali profesor Ruht se ne slaže ni sa tvrdnjom da je sve bilo uzalud: mnogima je taj protest bila svojevrsna politička škola i verovatno će nastaviti svoju karijeru u nekoj političkoj organizaciji ili stranci. Uveren je i da su mnogi „okupatori“ našli utočište u Piratskoj stranci nemačke i da ćemo možda tek videti posledice tih protesta protiv svemoćnih finansijskih institucija.

Bitka je izgubljena, ali rat tek predstoji

Erik Bun (28) takođe priznaje da je bilo mnogo grešaka i da je možda i lično potcenio protivnike. Oni i dalje sede na milijardama, kockaju se na tržištu kapitala na račun svih nas i putem novca teraju i nacionalne vlade da čine samo ono što je njima po volji - i što će im doneti još veću dobit. Njih je teško uplašiti sa samo par plakata i skandiranjem pred vratima banaka i berzi, ali se sa borbom ne sme stati.

I sociolog Mihael Hartman smatra da su možda pokreti „okupacije“ prestali da budu zanimljivi medijima i javnosti, ali da su mnogi zapamtili njihov poklič „mi smo onih 99%“. Mnogi pre tih protesta uopšte nisu bili svesni da je samo jedan odsto stanovništva sve bogatiji i imućniji, a svi ostali postaju siromašniji. To je i zaključak Buna: „Ljudima smo hteli da pokažemo da bankarski sistem ima ogromnih nedostataka. Da se jaz između bogatih i siromašnih sve više produbljava i da mi želimo da živimo u društvu koje je vredno življenja.“

Kako da dođemo do takvog društva? Erik Buhn to još ne zna tačno. Ali uprkos svoj moći banaka, on ne odustaje od svojih zahteva.

Autori: Arne Lihtenberg / Anđelko Šubić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković