Pogrešne pouke nakon napada u Parizu

Samo su dve sedmice prošle otkako su lideri iz više od 40 zemalja u Parizu stajali zajedno u znak saosećanja, solidarnosti i podrške slobodi medija. Za kancelarku Angelu Merkel napad na list „Šarli ebdo“ bio je i napad na slobodu mišljenja i štampe. Kratko se činilo da su mnogi bili inspirisani rečima Jensa Stoltenberga: „Više demokratije, više otvorenosti, više ljudskosti.“ Nekadašnji norveški premijer izgovorio je to 2011. godine, nakon napada koje je Andersa Beringa Brejvika u njegovoj zemlji. U međuvremenu je postalo jasno: nakon užasnih događaja u Francuskoj, reakcija je bila potpuno drugačija.

Premijer Velike Britanije Dejvid Kameron prvi se javio za riječ. Osvrnuvši se na šifrovane poruke koje se prenose putem elektronske pošte, postavio je retoričko pitanje: „Da li želimo da u našim zemljama zaista dozvolimo komunikaciju koju u ekstremnim slučajevima nismo u stanju da pročitamo?“ Ono što su neki posmatrači u prvi mah okarakterisali kao „mahanje sabljom“ u svrhu predizborne kampanje, postalo je u međuvremenu „horsko pevanje“ evropskih lidera.

Država želi da čita poruke

Pre samo nekoliko dana nemački ministar unutrašnjih poslova Tomas de Mezijer takođe se založio za ti da službe bezbednosti moraju da budu u stanju da prate i šifrovanu komunikaciju. Sada je postalo poznato da isto to traži i opunomoćenik EU za borbu protiv terorizma Žil de Keršov. On zahteva da se vlastima omogući da mogu da dešifruju podatke koji se prenose putem interneta, mobilnih telefona, računara i tableta. Njegova ideja glasi: sveobuhvatna saradnja evropskih vlasti sa međunarodnim telekomunikacionim i internet-kompanijama. Postoji bojazan da će upravo tu retoriku da slede i ministri pravosuđa i unutrašnjih poslova koji se tokom naredne sedmice sastaju u Rigi.

Međutim, takva diskusija vodi nas u sasvim pogrešan pravac. Naime, protiv napada na slobodu ne može se braniti uskraćivanjem sloboda. Ne sme se zanemariti da najveći deo građana iz opravdanih razloga želi da ima šifrovanu komunikaciju: obaveštajne službe zapadnih država godinama su i bez povoda snimale kompletan elektronski saobraćaj i razgovore na mrežama. Poverenje u službe bezbednosti je na taj način u potpunosti izgubljeno. Umesto da se sada pokaže senzibilnost za tu temu i da se poverenje povrati, upućena je poruka: onaj ko nešto šifrira, taj nešto i krije!

Integracija umesto nadzora

Takve ideje, ipak, nailaze i na kritike. One stižu od političara, privrednika i od raznih aktivista. Ostaje nam da se nadamo da će ministri pravosuđa i unutrašnjih poslova tokom naredne sedmice u Rigi primiti k znanju te kritike i da će se setiti reči Jensa Stoltenberga. Neprihvatljivo je da demokratske države generalno sumnjaju u sve svoje građane i tako stvaraju osećaj nesigurnosti.

Zbog čega dolazi do radikalizacije među mladima? Kako poboljšati integraciju? To su neka od pitanja o kojima treba diskutovati u cilju jačanja naše slobodne i demokratske kulture. To će, na duže staze, verovatno biti korisnije od zahteva za većim nadzorom.