Početak svetskog pokreta za prava seksualnih manjina | Politika | DW | 28.06.2019
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Ljudska prava

Početak svetskog pokreta za prava seksualnih manjina

Nakon nemira u klubu Stounvol In u Njujorku 1969, u mnogim zemljama nastaju pokreti za emancipaciju homoseksualaca. Kako je do toga došlo? I kako se promenila borba za jednaka prava ljudi svih seksualnih orijentacija?

Njujork, Stounvol

Njujork, Stounvol

U ranim jutarnjim satima 28. juna 1969, tačnije u 1 sat i 20 minuta, policija je upala u klub Stounvol In u ulici Kristofer u njujorškoj četvrti Grinič Vilidž. U to vreme, kada se homoseksualnost smatrala mentalnim poremećajem, ofucani klub u kojem su se nekada okupljali mafijaši, bio je stecište često ne-belih homoseksualaca, lezbejki, drags kvin i transseskualnih osoba. Iako su gosti bili navikli na rutinsko šikaniranje policije, dogodilo se nešto neobično: počeli su da se brane.

Taj sukob je doveo do nereda između gej zajednice i policije koji su trajali do 3. Jula, i ušao je u istoriju kao glavni katalizator modernog gej i lezbejskog pokreta u SAD. Za nekoliko meseci su aktivisti u Njujorku, i kasnije širom zemlje, osnovali organizacije koje su se borile za „oslobođenje homoseksualaca". Na prvu godišnjicu ustanka, „Dan oslobođenja u ulici Kristofer", u Njujorku je održana prva gej parada.

Prva parada LGBT osoba u borbi za ista prava

Prva parada LGBT osoba u borbi za ista prava

Novo, radikalno samopouzdanje - od Finske do Japana

U stvari, homoseksualci su se bili organizovali i pre ustanka - u „homofilnim grupama" koje su želele da postignu „nešto kao priznanje za specifičan homoseksualni način života u većinski heteroseksualnom društvu", kaže Karina Klugbauer iz Gej Muzeja u Berlinu.

Ali, ono što se desilo posle Stounvola je bilo radikalnije - „u smislu da se to priznanje više nije tražilo. Iz svega se izrodio neki ponos. Na primer coming-out, (trenutak kada osoba više ne krije da nije heteroseksualna, prim. ur.) kao jedan od važnih ili sada normalnih trenutaka u životu LGBTIK (lezbejke, gejevi, biseksualne, trans, interseksualne i kvir osobe) jeste post-Stounevol-trenutak", kaže Klugbauer.

Uskoro se borba vodila i daleko izvan SAD. Prvih godina nakon ustanaka u ulici Kristofer, političke grupe i organizacije homoseksualaca pojavile su se u Velikoj Britaniji, Finskoj, na Islandu i u Nemačkoj, ali i u Izraelu, Australiji i Japanu. Pritom događaji u Njujorku nisu uvek igrali neku ulogu. „Mislim da su to uglavnom paralelni pokreti. Barem za Nemačku se može dokazati da se 1969. i početkom sedamdesetih godina nije mnogo znalo o Stounvol nemirima", kaže Klugbauer.

MInster: Prve demosntracije za prava homoseksualaca u Nemačkoj

MInster: Prve demosntracije za prava homoseksualaca u Nemačkoj

Oslobodilački pokreti su se pojavili u sličnom političkom kontekstu, ali su bili izazvani različitim događajima. „To u Stounvolu je bio pokušaj odbrane od policijskog nasilja. U Nemačkoj se ode u bioskop i potom organizuje grupa za emancipaciju homoseksualaca", objašnjava Klugbauer. O čemu se radi? Stounvol trenutak u Zapadnoj Nemačkoj je bila svetska premijera filma Roza fon Praunhajma pod naslovom „Nije perverzan homoseksualac, već situacija u kojoj živi". Bilo je to na Berlinalu 3. Jula 1971. godine.

Dve godine ranije, liberalizovan je takozvani paragraf o homosekusalcima, član 175 Krivičnog zakona Nemačke koji je osuđivao seksualne aktivnosti između muškaraca. Praunhajmov film, koji se bavio homoseksualnim životom u subkulturi i pogođene pozvao da se otvoreno bore za svoja prava, izazvao je senzaciju.

Nošen studentskim pokretom

Posle premijere tog filma, lezbejke i gejevi osnivaju političke aktivističke grupe širom Nemačke. Elmar Kraushar je bio uključen u jednu od njih. „Plovili smo nošeni talasom studentskog pokreta", priseća se danas ovaj novinar.

Ispočetka su to bile apstraktne debate o „mestu homoseksualaca u svetskoj revoluciji", sve dok se nije uvidelo da je to u sukobu sa realnim životom koji je većina vodila - krijući svoju homoseksulanost. Potom sledi: bavljenje sudbinom homoseksualaca tokom nacionalsocijalizma, osnivanje gej kolektiva, kafića, pabova, izdavačkih kuća i knjižara.

Kristina Perinkioli, rediteljka i autorka rođena u Bernu, bila je aktivna u lezbejskom pokretu u Berlinu početkom 70-ih. „Mi smo drugačiji, želimo da nas diskriminišu, ne želimo da budemo voljeni, ne želimo brak, porodicu smatramo strašnom. To su bili naši slogani", kaže ova 72-godišnjakinja.

Javno pokazano samopouzdanje, do tada neviđeno, samo je jedna od paralela sa američkim pokretom. Prema Karini Klugbauer, intenzivna razmena između homoseksualaca u obe zemlje dogodila se tek krajem sedamdesetih godina, kada su u Nemačkoj organizovane prve Parade ponosa.

„Pozivanje na Stounvol je počelo tek kad smo videli mase na ulici u Americi", kaže Elmar Kraushar. „Odjednom je otkriven taj datum, ali se nije znalo više od onoga što je moglo da se pročita u novinama u Nemačkoj: da je to prvi put da su se homoseksualci masovno usprotivili policiji."

„Sve posle toga su bile sitnice"

Kraushar i Perinckoli su bili svedoci svih koraka velikog napretka nemačkog pokreta od 1972. godine: prve gej demonstracija i to baš u pobožnom, konzervativnom Minsteru; brisanje takozvanog gej paragrafa 1994; uvođenje braka za sve 2017.

Ipak, Perinkioli smatra da baš početak emancipacije ima najveću težinu - to vreme „kada su žene i muškarci izašli iz skrovišta i usudili se na coming out u svom selu ili gradu." „Neverovatno je važno da li neko može javno da živi svoj identitet ili da se pretvara da je neko drugi. To zaista pogađa milione", kaže ova feministkinja i dodaje - „Sve posle toga su bile sitnice".

A danas? „Pitanja i borbe unutar pokreta su diversifikovane", kaže Karina Klugbauer. „Sada ima više inicijativa koje se, na primer, bave rasizmom unutar pokreta, a postoji i mnogo više transaktivizma nego pre 20 godina. Pored građanskog angažovanja, postoje i kvir feminističke grupe."

Diskriminacija se nastavlja - čak i u Evropi

Na nekim drugim mestima borba ostaje egzistencijalnija - uprkos nedavnim uspešnim pričama kao što je dekriminalizacija homoseksualnosti u Bocvani i uvođenje istopolnih brakova na Tajvanu. Trenutno je homoseksualnost kažnjiva u 70 zemalja, od kojih je većina u Africi.

Ali, i u Evropi ima razloga za zabrinutost. Nevladina organizacija ILGA-Evropa govori o „sve nesigurnijem i neodrživijem okruženju za LGBTIK organizacije i aktiviste u sve većem broju zemalja". Primetno je nazadovanje u smislu zakona i smernica koje štite ravnopravnost LGBTIK osoba, kao na primer u Srbiji, Mađarskoj i Turskoj.

Nedavno su na naslovnicama bili homofobični napadi u Velikoj Britaniji i Austriji. U Nemačkoj se godinama povećava broj krivičnih dela protiv LGBTIK osoba. „Ako pažljivije slušamo ono što kažu političari i predstavnici crkve, shvatamo da se ispod mirne površine još uvek nešto kuva", upozorava Kraushaar. Naročito kada je u pitanju retorika desničarskih populista, ne možemo se „pretvarati da se sada možemo odmoriti".

Devojka sa plakatom na kojem piše LOVE IS LOVE

CSD u Kelnu

I mnogi se ne odmaraju. To pokazuju Parade ponosa u Kelnu, Berlinu i bezbrojnim drugim gradovima širom sveta. Više od tri miliona posetilaca se očekuje na proslavama koje se celog juna održavaju u Njujorku - 50 godina od Stounvola.

A u julu, kada na ulicama Berlina i Kelna budu krenule navjeće Parade Ponosa u Nemačkoj, zastavice duginih boja, masa ljudi u povorci u veselim kostimima još više će podsećati na letnju noć u Njujorku pre 50 godina.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM

Reklama