Piloti u kriznim područjima

Spuštanje spoljnjeg tereta, kao na primer džakova peska i prve pomoći iz vazduha, tačno tamo gde su najpotrebniji, učinilo je pilote veoma traženim pomoćnicima u kriznim područjima. Sada su nemački istraživači razvili neku vrstu elektronskog kopilota, sa kojim i neiskusni letači spuštaju tovar pravo do cilja.

Upravljanje helikopterom zahteva visoku koncentarciju. Da bi imali stalnu kontrolu nad mašinom piloti moraju da daju navigacione komande i to istovremeno rukama i nogama. Priličan izazov koji je dodatno uvećan pozicioniranjem tereta koji visi na kanapu ispod helikoptera, kaže dr Kristof Kesler sa Instituta za tehniku helikoptera iz Braunšvajga:

„Iz iskustva znamo da ukoliko pilot reaguje pogrešno, svaki spoljnji teret ispod helikoptera može da postane nestabilan. Komercijalne kompanije za na primer snabdevanje viših predela na Alpima, nude veoma iskusne pilote. Ali oni nisu dostupni u neograničenom broju.“

Izverzirani piloti u kriznim područjima često rade od svitanja do sumraka. Iako profesionalci izloženi su ogromnom opterećenju:

„Setite se samo spasilačkih operacija Bundesvera tokom ekstremno visokog vodostaja Odre. Ne znam da li još uvek imate slike u glavi, koliko često su piloti transportovali džakove peska. Usled višečasovnog letenja nekoliko dana zaredom mnogobrojni piloti su bili na granici psihičke izdržljivosti. Naš sistem može da im pomogne da što bolje ovladaju situacijom, tako što ne moraju da se strogo koncentrišu.“

Kristof Kesler je zajedno sa kolegama razvio tzv. pomoćni sistem, koji i neiskusnim pilotima omogućava da istovare prvu pomoć i džakove peska tačno na željeno mesto. Senzor u kanapu meri oscilacije tereta u odnosu na helikopter. Drugi senzor registruje pokrete samog helikoptera. Na osnovu oba signala kompjuter izračunava podatke, neophodne da pilot održi spoljnji tovar stabilno u vazduhu. Koliko je ovaj sistem svrsishodan pokazuje video snimak jednog probnog leta:

„To što vidite jeste senzor u kanapu. Reč je o probnom helikopteru BO 105. On upravo uzleće i podiže veoma lagan tovar. 50 kilograma je dinamički gledano problematična težina. Posebno je predvidjena za ovu svrhu, jer počinje vrlo lako da se njiše.“

Spoljnji teret na kanapu ima oblik gasne flaše, koja se koristi u hemijskim laboratorijama. Tokom uzletanja probni pilot flašu namerno snažno zanjiše, tako da se ona svakih nekoliko sekundi pojavljuje u levom ili desnom prozoru kokpita:

„Upravo vidite njihanje tovara. A sada iznenada vidite da i helikopter počinje da se klati. To znači da pilot nešto usmerava. Dve sekunde su potrebne da teret ponovo stabilno visi ispod helikoptera.“

Pilot pomoću novog sistema može da izbegne njihanje visećeg tovara. Koje su mu navigacione komande za to potrebne, on prepoznje na displeju jednog džepnog komjutera, privezanog za njegovu nogu. Njegov prikaz naliči veštackom horizontu, odnosno svakom kokpit uredjaju koji piloti koriste da održe helikopter stabilnim. Pokaže li displej kosi položaj tereta, pilot upravlja intuitivno u suprotnom smeru i tako dovodi teret u vertikalan položaj:

„Sistem smo isprobali sa različitim pilotima, čak i jednim koji do sada nije prevozio spoljnji teret. I on je intuitivno bez problema savladao problem. Nakon toga je reako: «Nema problema, sjajna stvar.»»