"Pijace su naša svetinja"

Pijaca Estakad u Grenoblu je smeštena ispod železničkog nadvožnjaka i baš kao svakog dana, puna je i kupaca i lokalnih poljoprivrednika. Kupci, naoružani svojim korpama i torbama prolaze pored štandova u potrazi za najsočnjim paradajzom, najlepšim patlidžanom i najsvežijom salatom. A dok tragaju za svojim plenom, Agat Base na svom štandu slaže povrće koje je još do juče raslo u njenoj bašti.

"Odlazak na pijacu je stub francuske kulture", objašnjava nam dok stavlja kupcu u torbu celer koji je kupio. Pijace postoje baš u svakom gradiću Francuske i svaka "prava" domaćica ne može da zamisli kuvanje bez provere: šta je danas sveže? I ne samo domaćica: dan tako počinje i svakom vrhunskom kuvaru baš kao i studentu koji će doći po malo povrća za omlet. Jer Francuska je "gastronomska velesila", a francuska kuhinja je jedina - pored meksičke - koja je i na listi svetske baštine UN. Ali, vrhunska kuhinja ne bi bila moguća bez odlaska na pijacu.

Jabuka zemlje

Pa, kad smo kod francuske kuhinje, šta misli prodavačica, koje povrće je "najfrancuskije", ono bez kojeg Francuzi ne mogu da zamisle svoj život? To pitanje je i Agat Base nateralo da se zamisli i dobro pogleda povrće koje nudi. Na kraju je odabrala - krompir.

"Krompir je ostao temelj svega", kaže. Francuzi i za taj plod imaju veoma poetično ime: Pomme de terre, jabuka zemlje, a oni koji su navikli na uobičajenih nekoliko sorti kropmira biće iznenađeni ponudom na francuskoj pijaci. Od vitelotte, krompira ljubičaste, gotovo crne boje koji, ako je rastao na "pravom mestu" može da košta više od šnicle, pa do krompira za pomfrit. A recepata takođe ima mnogo, od kuvanih pa do gratin dauphoinois, francuska kuhinja jednostavno ne može da se zamisli bez krompira.

Agat Base na ovoj pijaci prodaje svoje proizvode triput nedeljno, od aprila pa sve do novembra. Za nju nije sve u novcu. Ona uživa i u razgovoru sa stalnim mušterijama: "Razgovaram sa ljudima i pričam kako uzgajam povrće. Oni mi kažu šta im se dopalo, a šta nije ispalo baš dobro tako da znam šta da radim. Ali mi mnogo znači to što ljudi cene moj težak rad."

"Ja nikad neću na polje!"

Ona je preuzela porodično imanje od dvadesetak hektara pored Grenobla. Najpre je želela da bude nešto sasvim drugo: nakon škole se zaposlila kao knjigovođa, ali nakon samo godinu dana kancelarijski posao joj je dozlogrdio."Rekla sam da nikada neću raditi na imanju, ali se ispostavilo da mi to odgovara", kaže uz smeh.

Da li se isplati? "Ako prebrojite sate rada, onda u ovom poslu zarađujete manje nego da primate minimalac. Ali ima drugih prednosti: živim u ritmu kakav meni odgovara, stalno sam na vazduhu, a ne moram ni da mnogo trošim na sebe."

Ipak, ma koliko Francuzima njihove pijace bile svetinja, i njihovi poljoprivrednici se muče u borbi protiv velikih trgovinskih lanaca. Za Agat Base ne dolazi u obzir da njima prodaje svoje povrće: plaćaju tek delić cene koja će biti izložena u samoposluzi. Mnogi kupuju u samoposlugama samo zbog jevtinoće i ova poljoprivrednica ne može da se nosi sa velikim koncernima.

Za nju je problem i jevtin uvoz iz susedne Italije ili Španije: "Mnogi Francuzi traže od vlade da zaustavi uvoz voća i povrća i da umesto toga pusti da francuski poljoprivrednici nešto rade", kaže Baseova. Ali, u Evropskoj uniji je tako nešto gotovo nemoguće sprovesti, a iako ova Francuskinja krivi susede i francuski poljoprivrednici često protestuju zbog tog uvoza, problem je zapravo negde drugde...

Povratak regiji i prirodnim proizvodima

I u Italiji i u Španiji ima poljoprivrednika kao što je ona - koji psuju zbog uvoza iz Francuske i drugih zemalja. Ali glavni konkurent je zapravo industrijski i plantažni uzgoj voća i povrća. Mare del Plastico - Plastično more na jugu Španije (tako nazvano zbog hiljada staklenika) je samo jedno od područja na kojima su takve plantaže, ali njih ima već svuda, čak i u Francuskoj.

Plantažni uzgoj nije moguć bez upotrebe hemije, što Agat Base u svakom slučaju želi da izbegne. "Koristim hemiju samo ako nema drugog izbora kad moram da spasavam prinos. Inače, za nekoliko godina želim da moje imanje bude 100% ekološko."

A upravo to mlade ljude i vraća na pijace. "Potrošači se menjaju. Ljudi su dobro informisani i traže nove mogućnosti, ali i njihovi zahtjevi su protivrečni. Oni žele kvalitetne proizvode, ali da ostanu jeftini", objašnjava Mari-Lor Istaš iz francuskog poljoprivrednog instituta Saf Agride.

Lauran Toma je takođe jedan od tih "novih" kupaca. Važno mu je šta jede i gde se to uzgaja. "Kad kupujem na pijaci, znam da kupujem lokalne plodove i da je sad njihova sezona i da su rasli na prirodan način", objašnjava nam. A šta sa cenom? Naravno, i on rado uštedi koji cent, ali to se može i drukčije: "Radije kupujem jabuke koje su rasle najviše 50 kilometara odavde, nego ekološki kivi koji je uvezen iz Novog Zelanda. Konačno, kakva je to ekologija ako je taj plod preša pola sveta?"

Agat Base se žali  da se uzgoj voća i povrća još uvek smatra "poslom za prave muškarce" i da je treb alo da prođe mnogo vremena dok nisu počeli da je ozbiljno shvataju. Ali zna i da nije jedina koja se vratila na porodično imanje: "Mnogi mladi ljudi se vraćaju svojim korenima i postaju poljoprivrednici. Znači - biće i više ovakvih kao što sam ja".