Peti oktobar: Rađanje davno zaboravljene nade

Taj dan Andrej Ivanji pamti po tome što toliko nije rintao u životu. Današnji urednik u nedeljniku Vreme je tokom bombardovanja 1999. mnogo pisao i izveštavao za nemačke medije, a petog oktobra 2000. godine bio je jedan od retkih novinara u Beogradu koji su znali nemački. Strani novinari su mahom ranije najureni iz Srbije.

„Telefoni nisu prestajali da zvone od zore. Sećam se da doslovno nisam dizao glavu, tekstovi, uključenja za radio i televiziju, sigurno njih šezdesetak, i tako ceo dan“, priča Ivanji za DW.

Na ulicu je izašao tek poslepodne. „Iste sekunde sam shvatio da je to prevrat. Jer sam u Ulici Kralja Milana jedva uspeo da se uguram u masu ljudi, jedva je moglo da se hoda. Krenuli su prvi suzavci, ali se po licima ljudi videlo da nisu spremni da se povuku“, kaže Ivanji, „a onda sam se vratio da radim.“

Bio je to poslednji put da su svetski mediji danima kao na traci izveštavali o dešavanjima u Beogradu. Taj dan kada su stotine hiljada ljudi na ulicama primorale bivšeg predsednika Slobodana Miloševića da prizna izborni poraz od Vojislava Koštunice delovao je tako veliko, mnogo veće nego što deluje danas.

Propale iluzije

„Rezultati Petog oktobra su toliko mizerni da je taj događaj izgubio dugoročni istorijski značaj“, kaže za DW istoričar Milan St. Protić, jedan od viđenih opozicionara u redovima DOS-a, kasnije ambasador u SAD i Švajcarskoj.

Na opasku da je posle smene Miloševića tadašnja SR Jugoslavija ipak ušla u Ujedinjene nacije, dobila međunarodnu podršku, da su isplaćene zaostale penzije i plate postale višestruko veće, Protić odgovara: „To što se događalo pod Miloševićem bilo je toliko iščašeno da vraćanje u normalu ne može da se uzme kao uspeh.“

Navodeći da Milošević „nije bio anomalija, već logičan i poguban kraj jednog pogleda na svet koji je od početka bio naopak“, Protić kaže da je vlast nakon Petog oktobra bila raznorodna i ukupno nespremna da podvuče crtu.

„I partokratija i jednoumlje i cenzura potiču iz Titovog vremena, i ideološka ispranost mozgova i politika četiri stuba – Evrope, Rusije, Kine i Amerike – to je sve titoističko nasleđe“, navodi Protić. „To je način da se sačuva apsolutna vlast, a to je naš problem – nekontrolisana vlast, od Broza, preko Miloševića, Koštunice i Tadića do današnjeg bašibozuka.“

Ivanji pak kaže da je „u redu biti razočaran i govoriti o propalim iluzijama“. „Ali valja podsetiti u kakvom su stanju lideri promena zatekli zemlju, a nisu imali nikakvu kontrolu nad polugama sile i ulazili su u razne aranžmane. Čišćenje sistema je dugotrajan proces koji se onda nikada nije dogodio. To pokazuje i ubistvo Đinđića.“

Milan St. Protić je uveren da bi sve bilo drukčije da je odmah posle promena bilo više hrabrosti. „Ne mislim da su za ulazak u Evropsku uniju ključni uslovi koji se formalno postavljaju, neka poglavlja koja se otvaraju i zatvaraju. Ubeđen sam da je to paravan.“

„Srbija ima suštinski problem sa EU koji se odnosi na status Kosova. Ranije je bio i problem saradnje sa Hagom. Da smo imali volje i snage da ta dva pitanja rešimo odmah čim smo došli na vlast, mi bismo uveliko bili u EU, garantujem“, kaže Protić.

Krug se zatvorio

Danas Srbiju ka Evropskoj uniji formalno vodi Aleksandar Vučić koji je Petog oktobra bio na poraženoj strani. Mnogi komentatori su u povratku koalicije bivših Radikala i Socijalista na vlast videli konačnu propast petooktobarskih tekovina, pa i poslednje među njima: slobodnih izbora.

Rediteljka Mila Turajlić je pre pet godina u intervjuu za DW – a to je bio najčitaniji tekst ove redakcije cele godine, što znači da je pogodila živac – to zatvaranje kruga opisala ovako: Ako je neko rođen u Srbiji 1990. godine, rat je počeo čim se rodio. Kada je imao pet godina, rat je završen. Sa devet je bilo bombardovanje, sa deset „revolucija“, sa trinaest je ubijen premijer.

„Sa osamnaest, Demokratska stranka je odlučila da ide u koaliciju sa istim onima protiv kojih su tvoji roditelji demonstrirali na ulicama. Kada si napunio 22, na vlast je došla radikalno-nacionalistička stranka u novom ruhu, i to uz blagoslov Evropske unije koja ih smatra potpuno prikladnim da proguraju strateške interese EU u regionu“, rekla je tada Turajlić.

„Umoriš se jer ne nalaziš čvrsto tle, sve je močvara. Mislim da to odavde odvodi mlade obrazovane ljude“ – tako je rediteljka opisala apatiju.

Pre dve godine je mnogo pažnje izazvala konferencija za medije tadašnje predsednice Skupštine Maje Gojković koja je predstavila dve stolice koje su vraćene u parlament, a bile su odatle ukradene Petog oktobra.

To je bio simbolični sažetak odnosa današnje vlast Srpske napredne stranke prema tom datumu – on se uglavnom opisuje kao dan kada je nasilno preuzeta vlast, bez osvrtanja na izbornu pobedu Koštunice.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić u četvrtak je rekao da se posle Petog oktobra stvorila mogućnost da se država okrene svetu, ali da je iskorišćena „za pljačku državne imovine“. On je optužio „mnoge političare i njihove medijske poslenike“ da pozivaju na novi Peti oktobar jer veruju da samo nemirima mogu da se vrate na vlast.

„Današnje vlasti su bile poražene Petog oktobra, vuku traumu i kompleks jer im se tada desilo nemoguće“, navodi Andrej Ivanji. „Veoma im je važno da se ocrni svaki mogući prevrat na ulici – plaše se da bi nešto slično moglo da im se ponovi.“

„Zato valja obesmisliti narodnu pobunu i svakome ogaditi izlazak na ulicu“, kaže ovaj novinar. „Ideja je da se zaboravi da je Peti oktobar nekad ulivao nadu. Idealan slučaj za ove režime je da ljudi izgube svaku nadu.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android