Partizani u Dalmaciji: Oslobodioci ili napadači?

U početku se radilo o projektu fondacije „Sećanje, odgovornost i budućnost“, osnovane 2000, sa ciljem da se obeštete bivši prinudni radnici u nekadašnjoj nacističkoj Nemačkoj.

Nemačke firme koje su nekada služile nacistima, u taj fond su uplatile određena sredstva, a novac je dobio – ko je dobio. Mnogi i nisu, a filijale pomenute fondacije nisu baš svuda postupale korektno prema već starim ljudima koji su podnosili zahteve za obeštećenje nadajući se da će tako bar simbolički – sa oko dve do dve i po hiljade evra - biti zadovoljena zakasnela pravda.

Kada je prošao rok koji je fondacija sama sebi postavila za isplate, pozatvarala je svoje filijale u zemljama čije je stanovništvo patilo pod nacizmom i povukla se u Ženevu, gde jedno centralno mesto na prilično arogantan način odbija sve pokušaje onih koji nisu obeštećeni da saznaju zašto ih je Fondacija zaobišla.

„Balkan proizvodi više istorije nego što može da potroši“

Projekat o kome piše Frankfurter algemajne cajtung je drukčije prirode: njegov cilj je da istorija kao nauka stupi u službu praktičnog prevladavanja prošlosti. U projekat za koji Fondacija izdvaja 300.000 evra godišnje, uključeni su mladi naučnici.

List piše da „Fondacija širi vidike: dok su se raniji projekti odnosili na zemlje iz kojih su nacisti dovodili u Nemačku radnike na prinudni rad, ovaj se širi i na druge regione – u ovom slučaju Dalmaciju. Projekat o kome je reč ima naziv: „Slojevi sećanja“. Troje doktoranata Berlinskog univerziteta u Splitu i okolini istražuju kakav je međusobni odnos različitih kultura sećanja. Pomaže im jedna saradnica državnog arhiva u Zagrebu.

Ovaj naučni podmladak istražuje, dakle, u delu Evrope za koji je svojevremeno Vinston Čerčil rekao: „Balkan proizvodi više istorije nego što može da potroši“. Hrvatska tu nije izuzetak. Najvažnija istorijska referenca nacije još uvek je trijumf u ratu za nezavisnost protiv srpskog agresora koji je dugo imao vojnu premoć. Teško je prevideti paralele sa drugim sličnim mitovima: ono što je posle 1871. godine u vremenima osnivanja Nemačke bila pobeda Arminijusa nad Varusom, za Hrvatsku je uspeh ostvaren 1995. u sukobu koji se u toj balkanskoj zemlji zove „Domovinski rat“ – sukobu tokom koga je povremeno bila okupirana trećina teritorije današnje države.

Još pre ovog rata, počela je revizija hrvatske istorije – kako zbog mentalnog naoružavanja tako i zbog stvaranja nacionalnog identiteta. Posledice te revizije vide se i danas. (...) Novom vrednovanju podvrgnuta je recimo NDH, koju je još 1990. tadašnji predsednik Franjo Tuđman nazvao „izrazom želje hrvatskog naroda da ima sopstvenu državu“.

Kesama sa bojom na spomenike

List piše kako je do 2004. u Hrvatskoj bilo 17 ulica koje su nosile ime bivšeg ustaškog funkcionera Mile Budaka. Nastojanja da se hrvatska istorija preoblikuje u službi nacionalne stvari prestala su tek izborom sadašnjeg predsednika države Stjepana Mesića, koji je kao Tuđmanov naslednik na funkciji, od smene stoleća pokretačka snaga društveno-političkog procesa reformi.

Ova istorijsko-sezonska forma obrade istorije ostavila je traga u Dalmaciji. U regionu koji je u Drugom svetskom ratu kao i u Domovinskom ratu bio poprište ogorčenih sukoba Hrvata sa okupatorima, danas se ponovo vode borbe, mada samo rečima i kesama sa bojom. To je posledica godina kada su Srbi hteli da osvoje velike delove Dalmacije.

„Tada je sve što je podsećalo na partizane bilo poistovećeno sa napadačima“, citira „Frankfurter algemajne cajtung“ Mariju Vulesicu koja se u Berlinu bavi istraživanjem antisemitizma. Rezultati te transformacije vide se u mnogim mestima i danas: uništeni su ili bojom premazani spomenici partizanima, pre svega tamo gde su Srbi vodili ofanzive.

„Mnogi se boje da će, ukoliko budu održavali spomenike partizanima, biti napadani da su komunisti.“

List piše i da u Dalmaciji gustina spomenika iz više perioda najnovije istorije spada u najveće na svetu. Postavlja se pitanje: može li ovakvo istraživanje da doprinese prevazilaženju dualizma u istorijskom odnosu partizanskog i domovinskog, i citira gospođu Vulesicu koja kaže da „takve nade nisu realistične“.

Pripremio: Saša Bojić

Odgovorni urednik: Ivan Đerković