Parkić na Banovom brdu – „Dalje nećeš moći“
4. oktobar 2019.
Ako vas put nanese na Banovo brdo pa iz Požeške skrenete strminom niz Valjevsku nakon nekoliko koraka će vam zapeti za oko grupa ljudi koji sede ispred zgrade. Iza njih su parole. „Sačuvajmo naš parkić“, „Danas kod nas, sutra kod vas“, „Park za sve“, „On seče – mi sadimo“.
Reč je o akciji stanara Požeške 158-160. Ti ljudi pokušavaju da građanskom neposlušnošću spreče uništavanje zelene površine iza zgrade i njeno pretvaranje u gradilište.
Kako je sve počelo?
Tog četvrtka, 12. jula, stanari nisu mogli čudom da se načude. Ljudi sa četiri motorke su vrlo brzo oborili sedamnaest stabala iza zgrade na zelenoj površini koju su stanari zvali Parkić. Ogradili su sve žicom i postavili tablu „Privatan posed“.
Stanari organizuju otpor. Formiraju neformalnu odbranu na čijem čelu je Saša Simić po profesiji organizator prodaje. Ovaj vitalni sedokosi čovek je sve samo ne profesionalni bundžija. Ali mu je postupak grada, opštine i investitora otvorio oči: „Bio sam i kod ljudi iz pokreta „Ne davimo Beograd“ i bio sam kod onih ljudi na Košutnjaku, koji se protive uništavanju zelenila. Rekao sam – ja sam ona budala koja je vas gledala dok ste se spuštali po Slaviji, ili dok ste se gore na Košutnjaku okupljali, ja sam ta budala koja je sedela kući, a meni se to na kraju desilo. Meni su s testerom došli ispod prozora“. On dodaje da su stanari, njih 300, svi kao jedan, možda prvi put od bombardovanja 1999.
Do njega sedi Elmin Kovačić, saobraćajni tehničar, rođeni Mostarac koji je već više od tri decenije Beograđanin i čija žena je odrasla u zgradi. On je imao nesreću da se 14. septembra zatekne na spornoj parceli iza zgrade kada je investitor došao sa nepoznatim čovekom. Taj nepoznati čovek je snimao prisutne ljude, oni su počeli da snimaju njega.
Rezultat koškanja oko uzajamnog fotografisanja: Nepoznati nasilnik je pretukao dvojicu stanara. I Elmin i njegov komšija Boban su prema lekarskom nalazu zadobili teške telesne povrede. Policija je privela nasilnika čiji identitet nije odala javnosti. On je izjavio da su stanari napali njega.
Elmin kaže: „Boban je dva puta udaren pesnicom. Ležao je sav krvav. Prišao sam i sagnuo se da mu pomognem. Ovaj čovek je odozgo udario i mene, slomio mi je nos“. Elmin uprkos tome i dalje redovno dežura na ulici.
Saša pokazuje rukom niz strmu ulicu: „Svi znaju šta je Valjevska ulica. Šest meseci ne uspevaju da na njoj začepe ogromnu rupu koju je napravila bujica. Naša zgrada je naprsla. A hoće ovde da dižu nove zgrade“.
Istorija zgrade kao predigara za motorke
Zemljište na kojem se nalazi zgrada nacionalizovano 1958. godine. Pet godina kasnije u dokumentu grada koji se zove Urbanistički uslovi planirane su zgrade u Požeškoj i zelena površina iza njih. Na planu projekta kompleksa zgrada se jasno vidi da je na tom mestu planiran parkić. Zgrade su podignute1969, a iza njih je bila zelena površina.
Međutim, zbrku stvara obnova katastra iz 1970. Od te godine se i stari vlasnici i stanari vode kao korisnici zemljišta. A po tada važećim propisima korisnik može biti samo ono lice koje je navedeno u odluci opštine ili neko ko već ima sagrađenu zgradu na tom zemljištu. Ne postoji takva opštinska odluka, a jedina zgrada koja je sagrađena na tom zemljištu jeste kompleks od dve zgrade u Požeškoj 158-160.
Pravna zastupnica stanara, Jelena Milenković, objašnjava da je ono što se desilo u Požeškoj pod određenim uslovima zakonski moguće: „Zakonom o planiranju i izgradnji 2012. godine jeste dozvoljeno bivšim vlasnicima a sada korisnicima nacionalizovanog građevinskog zemljišta koje nije privedeno nameni da konverzijom svoje pravo korišćenja pretvore u pravo svojine“.
Greška po leđima stanara
Međutim, prema nalazima pravnog tima stanara grešku su, namerno ili ne, učinili gradski organi kada su dozvolili konverziju imovine, jer je taj postupak moguć samo ako građevinsko zemljište nije privedeno nameni.
Jelena Milenković podseća: „Privođenje nameni građevinskog zemljišta ne znači samo i isključivo izgraditi zgradu već se i pretvaranje zemljišta u park ili dvorište isto smatra privođenjem nameni“. To bi značilo da su gradske vlasti aminovale nezakonito pretvaranje namenskog javnog zemljišta u privatnu svojinu bez restitucione odluke.
Sve se odvijalo dosta brzo, ali i netipično, čak i za Srbiju. Izbacuju se iz knjiga stanari kao korisnici zelene površine. A bivša vlasnica bez postupka o restituciji prelazi iz statusa korisnika u status vlasnika. Ona odmah prodaje zemljište investitoru.
Bizarni detalji ovog slučaja govore o velikom javašluku, a možda i krivičnim delima na više nivoa. Investitor, sadašnji vlasnik zemljišta, tvrdi da je u pitanju privatna svojina od 2014. godine, što znači da je Javno komunalno preduzeće pet godina potpuno besplatno održavalo nečije privatno zemljište.
Traljava država
U potrazi za pravdom stanari su se suočavali sa šalterskom mrzovoljom, slanjem od nemila do nedraga ili sa – aljkavom državom. Saša Simić navodi primer: „Najbolju foru su napravili to što su sva dokumenta do dvehiljadite stavili u Istorijski arhiv Beograda u Palmira Toljatija 1. Svaki dokument koji ti zatreba, a stariji je od tog datuma, tražiš tamo. Tamo rade četiri žene, bio sam da tražim to što nama treba. I ti sad nađi taj dokument“.
Kafkijanska priča poprima tragikomične crte. Opština koja je dužna da čuva dokumentaciju o sopstvenim odlukama ne može da nađe dokument koji bi dokazao nezakonito ponašanje grada: „Rešenje o pravu korišćenja zemljišta iz 1967. godine, koje je doneto radi izgradnje zgrade u Požeškoj 158-160, trebalo bi da se nalazi u Arhivi Opštine Čukarica. Nismo ga dobili jer u Opštini tvrde da to konkretno Rešenje ne poseduju“, konstatuje Jelena Milenković.
Pravni tim stanara je prinuđen da ide dužim putem i da skuplja posredne dokaze da su i opština i drugi državni organi decenijama smatrali da je parkić zaista parkić.
Jelena Milenković navodi da je odluka Vrhovnog kasacionog suda za sličan slučaj u Novom Sadu potpuno jasna – prethodni sopstvenici nacionalizovanog zemljišta ne mogu dobiti svoj posed isključivo na osnovu upisanog prava korišćenja u katastru 1970. A upravo se to desilo u Požeškoj.
„Srbi najbolje rade u krizi“
Investitor je podneo tužbu zbog „smetanja državine“ protiv stambene zajednice Požeška 158-160. „Od nas tužbom traži 35.000 evra mesečno“, kaže Saša Simić vrteći glavom. U vezi sa tim Jelena Milenković podseća da „stambena zajednica“ nije potpisnik nijednog dokumenta o sprečavanju gradnje i da ne postoji institut kolektivne krivice u Srbiji. Investitor nije imao uspeha na prvoj sudskoj instanci, ali ni stanari za sada nisu uspeli da isposluju privremenu meru obustavljanja gradnje.
Nije pravno beznačajno da postoji i peticija građana sa preko 3.000 potpisa gde se traži očuvanje zelene površine. Kada politika nije mogla da se fokusira na javni interes onda će o tome morati da razmišljaju sudije.
Pitam Sašu Simića da li će se otpor nastaviti i ako se sudski ispostavi da je sve legalno. Makar bilo nelogično i apsurdno. On odgovara bez oklevanja: „Kad te napadne rođena zemlja – šta je legalno? Hoćemo da objasnimo da se desila greška. Zašto je opština sve nas toliko uvredila da nije stanarima ponudila taj plac? Nekada je postojalo pravo preče kupovine. A mi nismo ni znali da je zelena površina postala privatno vlasništvo.“
„Dalje nećeš moći“
Shvatio sam da je potpuno odsustvo sluha za interese stotina ljudi, dovelo do povrede dostojanstva i osećanja pretrpljene nepravde. Psiholozi kažu da je to osećanje jedno od najdugotrajnijih kod ljudskog bića. Teško da će ovi ljudi odustati.
Opštinski odbornici su saslušali predstavnike stanara, predsednik opštine Čukarica takođe. Ali se stvar za sada ne pomera i – po svemu što znamo o Srbiji – to može potrajati. Osim toga i sam Saša navodi da su veliki novci u igri, jer je saznao da legalizacija po kvadratu košta 60 evra, a cena kvadrata na Banovom brdu ide i do 2.500 evra.
Kao da mi čita misli Saša kaže:„Jednostavno smo naterani da sedimo 24 sata ovde, da pokušamo da građanskim otporom sprečimo dalju gradnju. Mi smo spremili i zimske prostorije. Tu smo. I nećemo da dozvolimo ništa osim parkića.“ Smeje se i dodaje da je nevolja zbližila komšije: „Izgleda da Srbi najbolje rade u krizi.“
Na metalnoj ogradi kojom je opasana cela površina iza zgrade piše: „Dalje nećeš moći. Zvaću decu.“ Ta rečenica iz Šijanovog filma „Ko to tamo peva“ sada izražava duh otpora jednog komšiluka, koji se kao u stripu okupio u malom galskom selu protiv velike rimske sile.
*u prvobitnoj verziji teksta su stanari koji protestuju na nekoliko mesta označeni kao „stambena zajednica“ što nije bilo precizno. Naime, protiv gradnje se ne bori nikakva stambena zajednica kao pravni subjekt, već neformalno organizovane komšije.