Pada dinar, pada standard…

Uzrok za talas poskupljena je vrlo jasan, a to je depresijacija dinara, ističe za Dojče vele Aleksandar Stevanović, iz Centra za slobodno tržište. Kada vrednost dinara opadne za 10 procenata, u privredi poput srpske cene u proseku moraju da porastu za bar 6 procenata. To je neminovno, jer jednostavno niko ne želi da radi za džabe, kaže Stevanović.

„Da biste vi imali privredu koja raste, i gde plate realno rastu, vi morate imati rast produktivnosti. On se ostvaruje kroz priliv kapitala. Mi u poslednje dve ili tri godine imamo kod nas oslabljen priliv kapitala, a ova i prošla godina su bile potpuno sušne. Kada nemate priliva kapitala naša valuta slabi, a slabljenje valute kod nas konkretno vodi padu životnog standarada, i to je čitava priča“, kaže Stevanović.

Građani u krizi - računi na čekanju

Stanovnici Beograda najpre pokušavaju da vas upozore da od pričanja na ovu temu i nema previše vajde. Kada se ipak odluče da nešto kažu, vidljivo je njihovo nezadovoljstvo standardom i kvalitetom života:

„Ma jedva preživljavamo, mučimo se, natežemo se da ne kažem kako, teškom mukom. A Vlada to ne vidi, i neće da preduzima neke mere da mi možemo normalno da zaradimo i da normalno živimo.“

„Sve je teže. Sve više ima računa koji čekaju, i raspoređuju po prioritetu: koji su hitniji i preči da se plate. Dok je nekad bilo, u ono vreme, da ne pominjem sad Titovo vreme, kad je bila neka suma para u porodici, kako koji račun dođe plaćalo se. Sad ti računi čekaju.“

Dugo čekanje na bolje...

Kada je reč o procenama da li će se njihova ekonomska situacija popraviti, i u tom slučaju građani ne iznose ništa bolje ocene:

„Ja to slušam 50 godina. Od mojih 15 godina, kada sam počeo da shvatam neke stvari, ja slušam raznorazne promene, i razna poboljšanja koja nikad da dođu. Kao što kaže Čkalja, kad su pitali kako je. Kaže, nikad bolje! Kako nikad bolje? Pa lepo, svi obećavaju biće bolje, a ono nikad bolje.“

„Pa bogami teško, slabo. Kako ovi naši vladari rade, i misle o narodu, mislim da ja to doživeti neću, a imam 55 godina“.

Izvestan tračak nade, bar za zaposlene u državnoj službi i penzionere, predstavljaju najave o povećanju plata i penzija. O tome će se tek pregovarati i sa delegacijom MMF-a, koja je već u Beogradu. Neki dogovor u tom smislu će se sigurno postići, smatra Stevanović, ali penzioneri moraju znati da nije najvažnije da li će umesto 15.000 dinara imati penziju od 16.000 dinara.

„Penzioneri bi trebalo da se zamisle, pošto ih i u penziji čeka nekih 20 godina života, da li žele par hiljada dinara sada, ili žele da za recimo 10 godina imaju veću penziju. Tako da i kod njih bi bilo dobro da shvate kako se puni penzioni fond, da se on mahom puni iz budžeta a ne iz fonda PIO, i da vide koji je način na koji njihove penzije mogu brzo rasti. Ili, kakav je način da one ne stagniraju, što je sada slučaj. Jer, to neće dobiti time što će imati penzionersku partiju, nego što će imati neki penzioni sistem koji bi se oslanjao na reformisanu privredu, a ne na ovaj cirkus koji sada imamo“, kaže Stevanović.

Našminkani socijalizam

Građanima mora biti jasno da boljitka neće biti sve dok kompletno privredno okruženje ne bude reformisano, kaže Stevanović. Sada smo stali na pola puta tranzicije: to znači da se mora nastaviti privatizacija, poboljšati sudski sistem, i smanjiti mnoštvo nevidljivih nameta. Jer, ovo što sada imamo je neki našminkani socijalizam sa elementima tržišne privrede, i slabim institucijama, zaključuje Stevanović.

Autor: Ivica Petrović, Beograd

Odgovorni urednik: Ivan Đerković