Pažnja! Prijatelj prisluškuje

Dobrodošli u novo doba! Nedavno je nemačka kancelarka Angela Merkel bila predmet podsmeha internet-zajednice kada je prilikom posete američkog predsednika Baraka Obame Berlinu, o internetu govorila kao o „novoj teritoriji“. No sada, nakon što su u javnost procurile informacije o tome da američke i britanske službe prisluškuju i sakupljaju podatke sa interneta, postalo je jasno da niko od nas zapravo nema pojma što se to na toj „novoj teritoriji“ zvanoj internet događa.

Države već godinama špijuniraju ustanove i građane drugih država. To nipošto nije nešto novo. Ali internet i globalno strujanje podataka pruža nove mogućnosti kada je u pitanju špijuniranje. Špijuniranje elektronske komunikacije u svrhu otklanjanja opasnosti je širom sveta dozvoljeno svim tajnim službama i zakonodavnim organima. Tajne službe SAD smeju da van svoje zemlje špijuniraju svakoga. I nemačka tajna služba prati protok informacija izvan Nemačke i Evrope. I britanska tajna služba isto tako. Spisak država koje to praktikuju je dugačak. Ništa ne ostaje sakriveno jer tajne službe širom sveta razmenjuju podatke. Na taj način se elegantno zaobilazi nacionalno zakonodavstvo. Nemačke tajne službe služe se podacima američkih koje ne moraju da brinu o tome da će im Nemački ustavni sud sesti za vrat zbog sakupljanja i čuvanja podataka bez osnovane sumnje. Vlade i nadležni parlamentarni odbori, naravno, znaju za tu praksu. Zbog toga javne osude političara kada je reč o najnovijoj špijunskoj aferi zvuče pomalo umereno. Naime i političari su svesni da od takve prakse profitiraju svi.

Čuvanje i sakupljanje podataka nije nikakva novost. Već decenijama tajne službe SAD, Kanade, Velike Britanije, Novog Zelanda i Australije učestvuju u tzv. Projektu „Echelon“ koji nadgleda satelitsku komunikaciju. Najkasnije od 2001. kada je Evropski parlament objavio podatke o „Echelonu“, niko više ne može da tvrdi da nije bio obavešten.

Prelazak crvene linije

Ali ciljanim prisluškivanjem ustanova Evropske unije u Briselu, Vašingtonu i Njujorku, američke tajne službe prekoračile su crvenu liniju. Tako nešto prijateljske države ne rade jedna drugoj. Još drastičnije deluje prisluškivanje učesnika samita G20 2009. godine u Velikoj Britaniji. Takvo klasično špijuniranje, koje nema veze sa nadgledanjem globalne mreže, jednostavno je nedozvoljen i kriminalni čin. Zato je potrebno da se predsednik Obama i britanski premijer Dejvid Kameron direktno obrate tajnim službama i pokažu im gde su granice.

Skandal je isto tako to da špijuniranje pomažu određena preduzeća, pre svega ona iz SAD. Internet-firme ostavljaju otvorena vrata tajnim službama i oslobađaju pristup podacima. Tu se proneverava i poverenje naivnih mušterija koje nikad i ne saznaju šta se dogodilo s njihovim podacima.

Potrebna globalna pravila

Za razliku od Kine, Severne Koreje, Irana ili Rusije, gde tajne službe, po svemu sudeći, rade šta im je volja, naše demokratije trebalo bi da dozvole samo minimum špijuniranja. Inače nismo ništa bolji nego bilo koja diktatura. Dobra strana demokratije je ta da aktivnosti tajnih službi sa vremena na vreme dospeju na svetlo javnosti. Iznenađenje mnogih političara time šta se sve događa na „novoj teritoriji“– internetu, deluje kao da je odglumljeno. Ako ništa drugo, sve to je moglo da se pretpostavi. Ali sada bi bilo potrebno da se za tu „teritoriju“ napokon postave jasna pravila koja bi ušla u međunarodno pravo. To je, kada prođe prvi talas ogorčenja, ipak zadatak političara.

Komentar: Bernd Riegert (nk)
Operativni urednik: Ivan Đerković