Otvaranje hotela? Da, ali tek možda u maju… | Mozaik | DW | 12.03.2021
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Nemačka

Otvaranje hotela? Da, ali tek možda u maju…

Škole, prodavnice, restorani… Nemačka je u „trećem talasu“, ali diskutuje o tome kada će koji sektor ponovno da bude „otvoren“. Hoteli su na dnu liste prioriteta. Šta to znači za ljude koji žive od svojih gostiju?

Jan Leman na terasi jedne od kuća koje iznajmljuje

Jan Leman na terasi jedne od kuća koje iznajmljuje

Jan Leman na prvi pogled zrači velikom količinom snage i životne radosti. On ima 54 godine i živi u Ajfelu, brdovitom regionu na krajnjem zapadu Nemačke. To je kraj s predivnom prirodom – brda, doline, reke i potoci, jezera, i veoma, veoma mnogo šuma.

Pre dve godine Leman je krenuo u privatni biznis. Zajedno sa suprugom Sandrom iznajmljuje 18 kuća za odmor. Te kuće nisu njihovo vlasništvo, iznajmili su ih i nude ih gostima. Ugovor o zakupu sklopili su na 15 godina, a odredbe iz ugovora važe i u vreme lokdauna, kad nema gostiju. Leman dakle i dalje mora da plaća iznajmljivanje.

Nekoliko drvenih kuća građenih u kanadskom stilu nalazi se u malom mestu Gemind, odmah pored Nacionalnog parka Ajfel. Ispred natkrivene terase žubori rečica Urft, ptičice cvrkuću. U tom predivnom pogledu gosti nisu uživali još od novembra prošle godine. „Uključujući i lokdaun u proleće 2020, mi smo zatvoreni već šest meseci. To je šest meseci bez prihoda“, kaže vidno neraspoloženi Jan Leman.

Idila u kojoj već mesecima niko ne može da uživa

Idila u kojoj već mesecima niko ne može da uživa

Besmislena zatvaranja

„Znate li kako je to kada u TV-emisijama vidite političare i virusologe koji kažu da su kuće i stanovi za odmor sigurna mesta u doba pandemije“, pita nas ogorčeni preduzetnik. „Oni koji donose odluke shvatili su da je zatvaranje besmisleno, ali mi svejedno ne smemo da radimo.“

Sve teže mu je, kako kaže, da pronađe motiv. Dok priča deluje potpuno rezignirano. „Uopšte ne možete ni da zamislite kako to sve zajedno deluje na ljude.“ Ponekad se, kaže, ujutru da li da uopšte ustane iz kreveta.

Ono što najviše smeta bračnom paru Leman jeste to što ništa ne mogu da planiraju. Od kraja oktobra 2020, političari su u više navrata govorili o datumima ukidanja lokdauna, ali umesto toga, mere su svi put produžavane. „Za nas to znači da prvo prihvatimo rezervacije gostiju, a onda moramo da ih storniramo i vraćamo novac“, kaže Leman.

Sve higijenske mere su tu, uključujući i uređaj za beskontaktno prijavljivanje i odjavljivanje

Sve higijenske mere su tu, uključujući i uređaj za beskontaktno prijavljivanje i odjavljivanje

Egzistencijalni strahovi

Tokom božićnih i novogodišnjih praznika, kuće za odmor bile su popunjene, ali samo na papiru. Gosti nisu smeli da dođu. Mnogi ljudi su i nakon toga želeli da se zapute u Ajfel – napadao je sneg, a onda je stiglo i neobično toplo vreme. „Gosti nas zovu i pitaju da li bismo mogli za njih da napravimo mali izuzetak, da im dozvolimo da provedu nekoliko dana u našim kućama. Ali mi to ne smemo.“

Sa svakim novom nedeljom lokdaunakod Jana Lemana i njegove supruge rastu egzistencijalni strahovi. Prošlog leta su dobro poslovali, ali finansijske rezerve su potrošili, a još nije stigla pomoć koju je obećala država. „Taj novac stiže s tromesečnim zakašnjenjem, a svima onima koji misle da će ta pomoć biti dovoljna, ja moram da kažem da to nije tačno.“ Izdaci preduzetnika pokriveni su samo 90 odsto, a pritom se nije predvidela isplata plata za same hotelijere.

Neuspeh pred sudom

Tokom proleća protekle godine, Leman je pokušao da se pred sudom izbori za to da može da otvori svoj biznis. Bez uspeha. I sad to želi ponovo da pokuša. Krajem marta počinju uskršnji praznici, sve kuće su opet rezervisane. „Ako i tokom Uskrsa na snazi bude zabrana primanja gostiju, to će imati veoma velike posledice po nas“, kaže Jan Leman. Na naše pitanje šta će da uradi ako se to ipak dogodi, ona samo sleže ramenima i gorko se osmehuje. O tome, kaže, ne želim ni da razmišljam.

Manuela Bajer, ispred svog hotela u Ajfelu

Manuela Bajer, ispred svog hotela u Ajfelu

Vlasnica hotela Manuela Bajer je po tom pitanju otišla korak dalje. „Mi ćemo preko Uskrsa da budemo zatvoreni“, uvereno nam kaže. Ona već šest godina sa svojim mužem u jednom selu u Ajfelu vodi velnes-hotel koji služi i kao centar za održavanje raznih konferencija. Manuela Bajer ima 54 godine i ranije je bila članica uprave jednog velikog preduzeća iz modne industrije, a onda je sa suprugom odlučila da se otisne u samostalne preduzetničke vode.

„Umem ja da računam“, kaže nam Bajer. „Ako otvore škole i ako onda zaista pričekaju dve nedelje da vide kako će se razvijati situacija, pa onda možda opet otvore prodavnice pa opet pričekaju dve nedelje, onda već stiže Uskrs!”

Hoteli nisu prioritet

Preduzetnica iz Ajfela priča nam o jednoj februarskoj večeri kada je na televiziji gledala intervju s nemačkom kancelarkom. Angela Merkel je govorila o „perspektivama otvaranja“, govorila je o školama, fakultetima, o privatnim kontaktima, o bioskopima, pozorištima i sportskim klubovima. Hotele je, kaže, spomenula tek na kraju. „Rekla je: ’…a jednoga dana i hotele’.“

„Onda sam isključila televizor i otada sanjam noću tu rečenicu“, kaže Manuela Bajer. Ona se ipak nada da bi u maju mogla da otvori vrata za goste. Finansijski jedva preživljava. Ima 21 radnika i troškove za njihove plate trenutno snosi država, Ali hotel i u fazi mirovanja ipak ima troškove – grejanje, struja, osiguranje. Ako se infrastruktura ne održava, sve će prekriti buđ, kaže Bajer. Dva puta nedeljno u svakoj od 52 sobe mora da se pusti voda kroz sve cevi kako bi se zaustavile legionele, opasne bakterije koje se nastanjuju u vodi.

Ajfel: brda, doline, reke i potoci, jezera, i veoma, veoma mnogo šuma - ali nigde gostiju

Ajfel: brda, doline, reke i potoci, jezera, i veoma, veoma mnogo šuma - ali nigde gostiju

Deset dodatnih godina…

I Bajer kaže da državna pomoć nije dovoljna za preživljavanje. Hotel praktično nema rezervi, zarada se kontinuirano investirala u renoviranje soba ili u deo u kojem je velnes. „Od oktobra ne dobijam platu, a samo za zdravstveno osiguranje mesečno plaćam 700 evra“, žali se preduzetnica. Ona živi od svojih privatnih rezervi, od novca koji je u stvari ostavljala sa strane za penziju. „Već sad znam da ću zbog ovoga morati da radim deset godina duže nego što sam planirala.“

Uradila je, naglašava, sve što se od nje zahtevalo. Ispunila je sva higijenska pravila, držala se svih propisa: „Ne znam šta bih još mogla da uradim!“ Nesigurnost oko planiranja, bez pouzdanosti, previše razočaranja… Sve to ostavilo je traga i na Manueli Bajer: „Sve to zahteva mnogo snage. A političari su proneverili moje poverenje.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM