Osnovni zakon: čovek kao merilo
22. maj 2019.
„Ljudsko dostojanstvo je nedodirljivo“. Umesto komplikovanih rečenica o državnoj strukturi, odmah na početku nalazi se ova jasna i ničim uslovljena misao. Ljudsko dostojanstvo u nacionalsocijalizmu nije vredelo ništa. Milioni su ponižavani, mučeni i ubijani. Sada je vreme da ljudsko dostojanstvo ponovno dođe u centar pažnje.
Vajmarski ustav, preteča Osnovnog zakona, bio je moderan u vreme u kojem je nastao. I taj dokument sadrži osnovna prava, i on je uveo pravo glasa za žene. Ali ipak nije sprečio nacionalsocijalističku diktaturu.
Pravnik, prof. Ulrih Batis, smatra ipak da „Vajmar nije zakazao zbog svog Ustava, već zbog nedostatka demokrata“. Ali Vajmarski ustav je imao mnoge slabosti i u Osnovnom zakonu se htelo da se to po svaku cenu izbegne.
Slaba pozicija predsednika
Tako je npr. problematična bila veoma snažna pozicija predsednika. On je mogao sam da raspusti parlament i da mimo njega čak i vlada, tako što uvede vanredno stanje. To je na kraju Adolfa Hitlera i dovelo na vlast. Zbog toga funkcija saveznog predsednika danas u Nemačkoj ima pretežno reprezentativnu funkciju. S druge strane, Osnovni zakon ojačao je ulogu Bundestaga (parlamenta) i saveznog kancelara koga bira isti taj parlament.
Tvorci Osnovnog zakona bili su sumnjičavi i kada je u pitanju direktna demokratija. I to je u Nemačkoj vezano za loša iskustva iz istorije. Predsednik se birao na direktnim izborima, a to je u politički i ekonomski nemirnim vremenima moglo da bude opasno pre svega u kombinaciji sa ovlašćenjima koje je imala ta pozicija. Zato Osnovni zakon predviđa da saveznog predsednika biraju političari. U današnje vreme to nepoverenje deluje možda kao nešto što je preterano, ali stručnjaci poput Batisa i danas smatraju da je direktni izbor predsednika loša ideja, jer to predsedniku u određenim situacijama daje mogućnost da svoju moć suprotstavi moći parlamenta i da se tako postavi nasuprot poslanika koje bira narod. Za Batisa je zato i referendum o Bregzitu „ne baš najbolja reklama“ za direktnu demokratiju.
U početku samo „prelazno rešenje“
Ali nisu samo raspad Vajmarske republike i iskustva iz nacionalsocijalizma bili odlučujući za nastanak Osnovnog zakona – već i vreme u kojem je on nastao. Godine 1949. učvrstila se situacija po kojoj je Nemačka podeljena država. Osnovni zakon je doduše donesen samo za Saveznu Republiku Nemačku, dakle za zapadni deo zemlje, ali je takoreći u vidu imao i nemačko ujedinjenje. Trebalo je da on bude na snazi samo tokom prelaznog perioda, odnosno dok čitava Nemačka ne bude bila u mogućnosti da poradi na ustavu. Zato se dokument i zove Osnovni zakon, a ne ustav.
Ujedinjenjem 1990. cilj je ostvaren. Ali umesto stvaranja novog ustava, političke snage odlučile su se za čin „pristupanja Nemačke Demokratske Republike području uticaja osnovnog zakona“. To je praktično pripajanje – a „privremeni“ termin, Osnovni zakon, je ostao. Promenjen je Član 23 koji je definisao pripajanje i zamenjen je članom o „ostvarenju ujedinjene Evrope“.
Danas se gotovo uvijek govori o „očevima i majkama“ Osnovnog zakona. Četiri „majke“ u prvo vreme, pored 61-og muškarca u ustavotvornom telu, uopšte nisu bile spominjane. Pritom je upravo zahvaljujući pravnici Elizabet Zelbert u Osnovni zakon ušao i stav: „muškarci i žene su ravnopravni“. „To pokazuje šta su odlučne žene u stanju da postignu. Muškarcima to ne bi palo na pamet“, kaže Ulrich Batis.
Pa ipak, teorija i praksa su u to vreme bili veoma udaljeni. Tako sve do 1977. žene bez dozvole svojih supruga nisu smele da rade, a tek 1997. silovanje u braku postalo je krivično delo. Tek je 1994. u Osnovni zakon ušla i sledeća formulacija: „Država podržava istinsko sprovođenja načela o ravnopravnosti žena i muškaraca i utiče na uklanjanje postojećih nedostataka“.
Neki delovi su na snazi večno
Ovaj primer pokazuje da se Osnovni zakon stalno obnavljao – do danas je menjan šezdesetak puta. Jedan primer je recimo član koji se odnosi na politički azil. U početku je on prilično jasno glasio: „Politički progonjene osobe uživaju azil“. Ali kada je 1990. broj podnosilaca zahteva za azilom naglo porastao, Bundestag je potrebnom dvotrećinskom većinom ograničio pravo na azil. Otada, recimo, više nije moguće pružanje azila osobama koje su do Nemačke došle preko neke druge članice Evropske unije.
Istovremeno, u Osnovnom zakonu postoji i jezgro koje je zaštićeno „klauzulom o večnosti“. Demokratija („Sva državna moć polazi od samog naroda“) i pravna državnost („izvršna moć i pravni poredak vezani su uz zakone i pravo“) spadaju, isto kao i član 1. o ljudskim pravima, u taj nepromenljivi deo. I federativno uređenje je „svetinja“.
Osnovni zakon je 1949. donesen kao prelazno rešenje, ali je danas to najdugovečniji nemački ustav ikada. Mnogi članovi su tokom vremena proširivani i obogaćivani novim formulacijama, ali još uvek su one najjednostavnije formulacije u tom pravnom tekstu one koje dolaze do naroda, poput one o nepovredivosti ljudskog dostojanstva.
Zajedno sa Ustavnim sudom koji štiti osnovni zakon i koji, kako kaže Batis, „upotrebljava osnovna prava nasuprot namerama države“, Osnovni zakon uživa poverenje građana Nemačke. On je otelotvorenje najvažnije pouke iz nemačke istorije: nije građanin taj koji bi trebalo da se podredi državi, već je država ta koja je tu za svoje građane.