Opasne igre u Vašingtonu

U Vašingtonu trenutno postoji samo jedna tema u političkim razgovorima: pregovori u Beloj kući o podizanju gornje granice zaduženja države. Trenutno, državni dug ne sme da pređe granicu od 14,3 hiljada milijardi dolara. Međutim, to više nije dovoljno kako bi se očuvala budžetska likvidnost. Da bi se povećala granica zaduženja neophodna je saglasnost Kongresa koja je tokom proteklih desetak godina bila gotovo automatska. Međutim, sada se protive republikanci, a oni imaju većinu u Predstavničkom domu.

U pitanju su politički principi, ali mnogo više je na kocki. U stvari, SAD su već danas platežno nesposobne – od 16. maja ministarstvo finansija više ne može da ispunjava sve obaveze i mora da se zadužuje iznad zakonske granice od 14,3 biliona dolara. Zahvaljujući nekim vanrednim merama – recimo, odustajanju od određenih investicija – isplate iz budžeta su još kako-tako moguće do 2. avgusta, saopštilo je prošle sedmice ministarstvo. Posle toga je kraj i ako do tada Kongres ne podigne granicu zaduživanja nema više novca za zaposlene u državnoj administraciji i vladine programe. Prošlog petka predsednik Barak Obama je upozorio da „vreme ističe“.

Različit pristup

Problem je u tome što u pregovorima, zapravo, nije reč o visini duga, nego o budućem budžetu. Uz povećanje granice zaduženja predsednik bi da uvede mere štednje i poveća poreze svima koji dobro zarađuju, dok republikanci odbacuju i pomisao na veće poreze i zahtevaju isključivo drastične mere štednje.

Obe strane optužuju jedna drugu da debatu koriste za sopstvene političke ciljeve. Za sada, kompromis nije na vidiku. Pre svega ultrakonzervativno krilo republikanaca, pristalice takozvane Stranke čajanka, odbija povećanje poreza. Na primer, Mišel Bekmen (Bachmann), koja je inače najavila kandidaturu na predsedničkim izborima iduće godine, izjavila je da je protiv podizanja granice zaduženja uz obrazloženje da „ljudi u Americi smatraju da izdaci moraju biti ograničeni“.

Bekmanova, istaknuta predstavnica Stranke čajanka, je jedna od onih za koje ekonomista Brus Stoks kaže da nemaju nikakvog problema „da skoče sa litice, jer veruju da nije visoko i da će ostati nepovređeni“. Niko u vodećim političkim i ekonomskim krugovima nije za takav pristup, ali može biti da je Stranka čajanka u pravu, kaže Stoks i istovremeno upozorava da je „verovatnoća da su u pravu samo jedan do dva odsto“.

Dramatične posledice

Međutim ako granica zaduženja ne bude podignuta i ako zbog toga SAD više ne budu mogle da plaćaju kamate na dosadašnje dugove onda će to biti ravno državnom bankrotstvu i „to bi bila apsolutna katastrofa“, kaže Džekob Kirkegard iz Instituta Peterson za međunarodnu ekonomiju. Posledica bi bila privredna kriza mnogo gora od one iz 2008/2009. godine. O drugoj mogućnosti Kirkegard kaže: „Čak ako bi se kamate i dalje plaćale svim poveriocima, a umesto toga bila obustavljena davanja za socijalno osiguranje, ako se, dakle, više ne bi ispunjavale obaveze prema sopstvenim građanima, to ne bi bila apsolutna katastrofa, ali bi rejting agencije smanjile bonitet SAD sa sadašnjeg AAA statusa“.

Takvo smanjivanje nivoa sa AAA na AA bilo bi vrlo bolno, upozorava Kikegard. Naime, američko tržište obveznica nije bilo kakvo tržište, nego sigurna luka za investitore iz celog sveta. Za SAD to praktično znači da kredite uzimaju po povoljnim uslovima, uz male kamate kao i, na primer, Nemci u evrozoni.

„Međutim, problem je u tome što kada se izgubi status „sigurne luke“, a to se dešava neizbežno u slučaju snižavanja boniteta, onda rastu kamate i to za duži period“, kaže Kirkegard i dodaje da se poseban status, kakav je sadašnji američki, ne stiče preko noći, nego tokom decenija, ako ne i vekova.

Teško je vratiti izgubljeno poverenje

Sadašnja rasprava je zato igra vatrom. Naime, ukoliko bi kamate za obveznice koje izdaje američka država porasle samo za procent, to bi značilo, s obzirom na visinu duga, dodatnih 140 milijardi dolara - godišnje. To je, otprilike, na nivou troškova iračkog rata. Prema Kirkegardovim rečima, takav porast izdataka za kamate finansijski je isto kao kada bi se ponovo ušlo u rat u Iraku, ali rat koji bi u tom slučaju trajao najmanje 20 godina. Toliko bi se osećale posledice skidanja onog trećeg A iz rejtinga SAD, pa čak i u slučaju da to A ubrzo bude vraćeno.

U pitanju je poverenje koje se, prema mišljenju ovog ekonomiste, trenutno olako rizikuje. „SAD nisu bankrotirale, mi nismo Grčka“, kaže Kirkegard, nego je u pitanju nešto drugo: „Politički sistem u SAD nije sposoban ili nije voljan da obezbedi novac neophodan za način upravljanja (državom) koji želimo“. Pri tom nije reč samo o unutrašnjoj politici, nego i o globalnoj ulozi SAD – vodeća uloga na svetskoj pozornici ima svoju cenu.

Upozorenja rejting agencija

Rejting agencije su već jasno saopštile da pažljivo prate razvoj situacije u SAD i da donose odgovarajuće zaključke. Tako je agencija Standard & Purs saopštila prošle nedelje da postoji verovatnoća od pedeset procenata da rejting SAD bude smanjen tokom sledeća tri meseca. I agencija Mudis je saopštila da je doveden u pitanje status AAA za američke državne obveznice.

Da bi se izbeglo snižavanje rejtinga nije dovoljan bilo kakav dogovor o granici zaduženja – SAD bi morale da pokažu da zaista nameravaju da smanje ogroman državni dug. Kirkegard smatra da je potrebno uštedeti dva biliona dolara tokom sledećih deset godina.

Prema mišljenju stručnjaka, na kocki nije samo sudbina američke privrede, jer bi recesija u SAD imala globalne posledice. Pregovaračima u Beloj kući jasna je ozbiljnost situacije. Džon Kil, jedan od vodećih republikanaca izjavio je u nedelju na TV mreži ABC: „Zemlja neće biti platežno nesposobna“. Kristina Lagard, direktorka MMF, izjavila je na jednoj tribini da ima „veliko poverenje u SAD“, i dodala: „Kada bude zaista kritično ljudi svesni odgovornosti i ponašaće se odgovorno i doneti prave odluke“.

Za sada, investitori i brokeri u Vol stritu su mirni – pitanje je, jedino, koliko još dugo.

Autori: Kristina Bergman / Nenad Briski
Odg. urednik: Nemanja Rujević