Ogrezli u nazadnu vlastoljubivost

„Horst Keler, nemački predsednik, podneo je ostavku. Naravno da to nije uzdrmalo svet. Nije to tako opasna stvar kao što je svojevremeno bio bankrot banke Leman ili najnovija kriza evra. U poređenju sa velikim međunarodnim krizama, to je pre beznačajan događaj. No, u nemačkom političkom prostoru, predsednikov postupak je izazvao neobično veliku pometnju... Njegov odlazak je zapravo otkrio veliki vakuum pred kojim se nalazi političko vođstvo ove zemlje“, piše komentatorka lista Frankfurter rundšau.

„Crno-žuta koalicija demohrišćana i liberala, ‘željena koalicija’ Angele Merkel i Gida Vestervelea – nije uspela. Pri tome je ’neuspeh’ još najblaža i najtrezvenija od svih reči kojima bi moglo da se opiše stanje u koaliciji. Ideja ’građanskog tabora’ da se Nemačka nadama u izvoz i privredni rast izvuče iz krize, s obzirom na globalna tržišta, različitost ritmova u Evropi, te brutalnu dinamiku rasta svetske privrede, još prošle jeseni je bila sasvim nerealna. Demohrišćani su dozvolili da ih liberali prinude na takvu strategiju. A to je bila greška.

Kancelarka je to morala da predvidi s obzirom na iskustvo koje ima sa velikom koalicijom. Nakon bankrota banke Leman, demohrišćani i socijaldemokrate koji su tada bili na vlasti, vodili su sasvim primerenu kriznu politiku. Uspeli su da zadrže poverenje građana i pokušali su da podrže privredu. Da li je kancelarka prestala da veruje u to iskustvo? Da li se polakomila na ideju dugog vladanja sa liberalima? – To je teško zamisliti. Zato ostaje nerazumljivo zbog čega su narodne stranke hrišćanskih Unija dopustile da ih (u koaliciji) vodi stranka ogrezla u nazadnu vlastoljubivost.

Partijski program – iz neke druge Nemačke

Osim vere u snagu tržišta i smanjenje poreza, vladajuća koalicija još u jesen 2009. nije više imala nikakvih ideja. Danas, posle još jedne svetske krize koja je gotovo progutala Evropu, posle još većeg zaduživanja države, ova vladajuća konstelacija nema više nikakvu supstancu. Koalicioni ugovor je lanjski sneg. Smanjenja poreza neće biti, baš kao ni skupe reforme zdravstva. Angela Merkel vlada poput pilota koji leti naslepo. Ona više nema nikakve koordinate. Dvostruka svetska kriza nije bila predviđena. Partijski program demohrišćana potiče iz jedne druge Nemačke. On više ne može biti temelj ni za šta. Program njihovih koalicionih partnera je prevaziđen, a u koalicionom ugovoru nema više upotrebljivih ideja.

Nemačkoj je sada potrebna krizna vlada, koja ne dela u skladu sa željama, već u skladu sa onim što je neophodno. Vlada bez ideologije koja bi čak bila oslobođena stranačke politike. Vlada koja ne razmišlja o predstojećoj predizbornoj kampanji ili političkim proporcijama. Vlada koja ne zna za nacionalni egoizam i koja je usmerena na evropska rešenja primerena sadašnjoj situaciji. Tako nešto, naravno, ne postoji. Možda bi mogla da se zamisli velika koalicija sa socijaldemokratama. Ali, SPD više nije SPD iz vremena posle Gerharda Šredera. SPD je upravo u fazi ponovnog uspravljanja, i izlaska iz teške krize: ona ponovo pronalazi sebe, i to na levoj strani političkog spektra.

Zbog toga se ovaj tekst završava pesimistički. Možda će crno-žuta koalicija vladati još tri godine. Upravljaće vakuumom, pokušati da vlada situacijom. Potpomagaće se jevtinom politikom simbola. I čovek prosto poželi da to i uspe. Jer, šta bi bila alternativa? Još jedna kriza koja bi zemlju toliko opteretila da bi oduvala i vladu? Neprimetna erozija političke stabilnosti zbog koje bi se u jednom trenutku bure prelilo zbog jedne jedine kapi? – Ne. Posle ostavke Horsta Kelera političke igrarije su postale potpuno neprimerene. Država je u krizi. Ta reč nam je dugo bila potrebna. Jer tek sada slutimo – šta ona znači”, piše list Frankfurter rundšau.

Priredio: Saša Bojić

Odg. urednik: Nemanja Rujević