Tepih-bombardovanja, ciljani napadi na bolnice i škole: u ofanzivi u provinciji Dara, Asadov režim koristi svoju proverenu mašineriju smrti. Protiv sopstvenog naroda. To nije naoružana opozicija, jer većina ljudi je samo imala peh da živi u području u kojem je opozicija do sada uspevala da se održi. Zbog toga je Asadov metod da ciljanim napadima na civile, njih natera da vrše pritisak na opoziciju.
Međutim, protivnici režima ne mogu odustati, jer bi to značilo da potpisuju svoju smrtnu kaznu. Režim ih naime retko zarobljava. Njih obično ubijaju – na licu mesta ili nakon mučenja.
Izvor ustanka 2011.
Dara je grad u kojem je pre više od sedam godina započeo sirijski ustanak. Vraćanje tog grada pod kontrolu, bio bi veliki trijumf za režim. Padom Dare, revolucija će biti u potpunosti slomljena, a „teroristi“, kako ih Asad naziva, će biti poraženi. „Teroristi“ – to su, naročito u Dari, jadni ostaci onih koji su 2011. iznosili svoje sekularno motivisane zahteve, tražili demokratiju i političke slobode. Neki od njih žestoko su zahtevali rušenje režima – i zato u Asadovoj budućoj Siriji ne postoji opozicija.
Za mnoge Sirijce koji su pobegli u inostranstvo, više neće biti mesta u toj diktaturi koja se upravo stvara. Nedavno objavljeni „Zakon br 10“, koji predviđa eksproprijaciju u velikom stilu, ukazuje da država kao svoje građane neće prepoznavati one koji su pobegli i da će im oduzeti imovinu. Sirijska država će u budućnosti biti privatna imovina njenog rukovodstva.
Gde sa novim izbeglicama?
Zbog toga je i nejasna sudbina i do 270.000 Sirijaca koji su nedavno pobegli zbog borbi oko Dare i koji su sada na granici sa Jordanom i Izraelom. Oni se nadaju da bar tamo neće biti meta borbenih aviona.
U Evropi se sve to posmatra sa zabrinutošću. Kako se ponašati prema mogućem novom talasu izbeglica? S obzirom na to da je mnogo ljudi od 2015. došlo u Evropu, stanovništvo EU veoma je uznemireno. Desničarske populističke partije jačaju u skoro svim zemljama – a zajedničko im je to da se protive prihvatanju dodatnih migranata.
Dosadašnja izbeglička politika – greška?
Počinje da se sveti to što Evropa, a naročito Nemačka, ne prave razliku među onima koji ulaze u zemlju kao migranti. Velikodušnost poslednjih godina bila je pre svega motivisana stradanjem sirijskih izbeglica kojima je bio ugrožen život.
Međutim, vesti o toj velikodušnosti proširile su se svetom brzinom svetlosti – pokrećući migraciona kretanja čak i u regionima koji su daleko od Sirije i gde vladaju sasvim drugačije okolnosti. Nemačka i Evropska unija nisu umele da naprave razliku između ratnih izbeglica i ekonomskih migranata: svako ko je uspeo da se domogne Nemačke – taj je i ušao u zemlju. To je u Nemačkoj i EU u ogromnoj meri smanjilo spremnost da se prihvati više ljudi i zato se oni kojima je zaštita najviše potrebna, sada suočavaju s najvećim preprekama.
Mora se praviti razlika
Nemačka je pre svih ta koja je, svojom generalnom spremnošću da prihvati izbeglice, mnogo toga rizikovala. Političke posledice već su evidentne – Alternativa za Nemačku (AfD) je najjača opoziciona stranka u Bundestagu, a posledice te politike po društvo tek počinju da se naziru.
Gotovo je cinično to što se ta velikodušnost (ili bi možda trebalo reći bezbrižnost), sada okreće protiv onih kojima je pomoć najpotrebnija. Ljudima koji su u svojoj zemlji izloženi akutnoj opasnosti po život, mora se pomoći. To podrazumeva i odgovarajuće dozvole za ulazak i boravak. S druge strane, politički potresi u Nemačkoj i Evropi nagoveštavaju da se prema drugima – onima koji sami sebe dovode u opasnost – velikodušnost mora ograničiti.