Odbrana ili zločin? | Politika | DW | 02.04.2012
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Odbrana ili zločin?

Iako 6. april važi za zvanični početak rata u BiH za žitelje Bijeljine rat je počeo 1.4.1992. ulaskom Arkanovih snaga. I nakon 20 godina, za jedne je to Dan odbrane, a za druge generalna proba rata i zločin nad civilima.

default

Bijeljina

Svečanom akademijom, 31. marta uveče, Opštinska boračka organizacija obeležila je Dan odbrane Bijeljine. Prisustvovali su čelnici opštne i druge javne ličnosti, a kako je rečeno, "na ovaj datum srpski narod Semberije organizovao se da bi se odbranio i sprečio novi Jasenovac i ozloglašenu 13. Handžar diviziju". U prva četiri dana aprila 1992. Arkanovci i domaći pomagači ubili su najmanje stotinu civila, a prema podacima udruženja "Povratak", do 1995. u ovom gradu ubijeno je najmanje 500 civila.

"Niko mene ne dira, nit' ja koga nit' ko mene. Živim o sebi, pri sebi. Ja znam da povratiti moju djecu ne mogu. I čovjeka. A bilo je dobrijeh ljudi, pa mi je pomoglo. A ne bi bilo mnoge briga što sam ja danas gladna i što sam u hladnoj sobi bila cijelu zimu. Niko mi nije došao da upita kako si."

Erinnerung an die Anfänge des Krieges in Bosnien und Herzegowina

Živana Delić

Živana Delić, rođena Doknić, rodom je iz semberskog sela Čengić. U prostranoj porodičnoj kući u bijeljinskoj mahali Živana i Redžo lepo su živeli u mešovitom braku sa tri sina i dve ćerke. Policajac Nebojša Narandžić 3. aprila 1992. došao je po sinove Sulejmana, Berzada i Beriza. Redžo je rekao da i njega vodi. Živana ih više nije videla. Samo Sulejmanovi posmrtni ostaci su pronađeni i sahranjeni kako dolikuje. Ostali se vode kao nestali. Nebojša Narandžić je napustio Bijeljinu i živi negde u Srbiji, a Živana se nada da će krivce stići kazna. "Samo mi je kasno sve. Mrtva glava ne govori i bolje mi je da ćutim. Ne da se ja nekoga bojim, ja se samo dragoga Allaha bojim i više nikog."

Erinnerung an die Anfänge des Krieges in Bosnien und Herzegowina

Pogrebna mesta ubijenih Bisanović i Damir Danović

Generalna proba rata

Povodom "Dana odbrane", bijeljinska Bošnjačka zajednica kulture "Preporod" oglasila se saopštenjem u kojem se kaže: "I pored propagandnih laži o navodnim borbama, nije ubijen niko u uniformi i s oružjem u ruci, niko takav nije ni ranjen, ni zarobljen, ni izveden pred sud, niko takav nije viđen na ulicama Bijeljine. Ko je počinio zločine, ko je kriv za stradanja civila? Zar su se takozvani "branioci Bijeljine" borili protiv žena i dece?"

Erinnerung an die Anfänge des Krieges in Bosnien und Herzegowina

Jusuf Trbić, novinar i publicista

Jusuf Trbić, predsednik "Preporoda" i poznati novinar i publicista, dobro pamti kako ga je četnički vojvoda Mirko Blagojević, danas advokat, uhapsio i odveo u Krizni štab SDS-a. Tu je poslednji put vidio braću Belkić, Ibrahima (17) i Almira (16).

"Usput sam vidio mrtve ljude na ulicama, ispred kuće Redžepa Šabanovića. Bio sam prestravljen. Tamo u štabu, sve je bilo krvavo. Tada sam vidio šta rade, dovode ljude, premlaćuju. Koga god sam tamo vidio, nikad ga niko više nije vidio."
Trbić je teško premlaćen i pukim slučajem ostao je živ. Dugo se krio kod komšija Srba, a potom uspeva pobeći u Nemačku. Danas živi u Bijeljini, a o zločinima u ovom gradu objavio je dve knjige. "Bijeljina je bila izabrana za generalnu probu iz jednostavnog razloga što tu nije bilo nikakve mogućnosti otpora, nikakve mogućnosti pobune. Bijeljina je u potpunom okruženju srpskih sela, na samoj granici sa Srbijom."

Zločin bez kazne

Početkom aprila 1992. ubijeni su Bisera Bišanović, njene ćerke Nermina i Mirsada, unuk Damir Danović (16), koji je bio kod nane u gostima, Radmila Novaković, podstanarka kod Bišanovića. Psa rase "dalmatinac" Arkanovci su zaklali.

Sahranivši najmilije, Damirova majka Jasmina Danović, sa suprugom Jusufom odlazi u Nemačku. Posle rata vraćaju se u Hadžiće, a 2000. u Bijeljinu. Ćerka Dijana ostaje da živi u Holandiji. Nakon smrti supruga i svekra, Jasmina živi sama. Kaže da se vratila tamo gde su njeni ukopani.

"Dobijam 150 maraka kao civilna žrtva rata. Navodno su htjeli da ga, da vade ih, pa da se to ispituje. Ne dolazi u obzir da se prenosi, nema od toga ništa. Gdje je ukopan, tu nek' leži i gotovo." Arkanovci Marko Pejić Ciganin, Vladimir Homa Rus, Nebojša Đorđević Šuca, Srđan Golubović Maks, izvjesni Bojke i Bokser, iza sebe su ostavili krvavi trag. Ne zna se njihova sudbina, ali za zločine im nije suđeno.

Duhovna prostitucija

Lazar Manojlović, član Helsinškog komiteta za ljudska prava u BiH i dobitnik brojnih priznanja za svoj rad na zaštiti ljudskih prava, početkom aprila 1992. bio je direktor Osnovne škole "Sveti Sava" u Bijeljini. Početkom rata u BiH smenjen je sa mesta direktora, a za DW govori o tim danima.

Bijeljina Erinnerung an die Anfänge des Krieges

Lazar Manojlović

"Što smo dalje od toga, sve su laži veće i morbidnije. Slušam tog Blagojevića (vojvoda Mirko Blagojević, op.a.) i sve mislim kako je on za lečenje. To ja zovem duhovna prostitucija. Bio sam u centru događaja u Bijeljini i moram priznati da nisam vidio naoružanog muslimana, ali sam, dolazeći iz Velike Obarske, kod fabrike "Sava" vidio mnogo roditelja svojih učenika koji su se plašili srpske odmazde," kaže Manojlović. Podseća da je u tim danima ubijen njegov najbolji pomoćni radnik Maid Sinanović. "On je bio tako dobar čovjek, dobar radnik, a mene su optužili da sam držao neprijatelja. Neću govoriti ime, ali mi je jedan zaposleni u policiji tada rekao da se tri dana i tri noći voze leševi i bacaju u Savu i Drinu. Zašto se ne kaže istina pa da živimo zajedno?", svedoči Manojlović.

Gubljenje glave zbog komšija

Idriz Hujdurović, jedan je od lidera povratka u Bijeljinu, ali još uvek nije povratio svoju kuću. "Mislim da je sve ono događanje drugog aprila, i dan prije, bilo potpuno nepotrebno. Bijeljinci su uvijek bili u velikoj slozi. I nisam vidio potrebe za onakvim ponašanjem Arkanovih snaga koji su došli da oslobađaju Bijeljinu, ne znam od koga."

Sa svojih 88 godina života, Hujdurović dobro pamti Drugi svetski rat u kojem je učestvovao na strani Titovih partizana. "Jedan od slučajeva gubljenja glave je moj otac Mujo Hujdurović, koji je ubijen od ustaša i Nijemaca, samo što je spašavao komšije pravoslavce i druge poštene ljude."

Autor: Emir Musli
Odg. urednik: Jakov Leon