Od uzornog učenika do zemlje-problema

„Najbolji učenik u razredu“ i „primerna zemlja“ – tako su sa divljenjem nemački mediji naslovljavali svoje tekstove o Sloveniji kada je ta zemlja 2004, zajedno sa još devet drugih zemalja istočne Evrope, primljena u članstvo Evropske unije. Jedne nemačke novine tada su pisale da je „malo koja zemlja-kandidatkinja bila tako pripremljena za članstvo, kao što je to Slovenija“. Ali ta vremena prošla su odavno. Danas medijima dominiraju drugačiji naslovi. Sada se piše: „evro-kriza zahvatila je i Sloveniju“, i sa zabrinutošću se pita: „Hoće li i Sloveniji biti potreban finansijski kišobran?“

Zvanično se na to odmahuje glavom, ali ti komentari su često nemušti i otvaraju više pitanja nago što daju odgovora. Tako je slovenački premijer Janez Janša nedavno u parlamentu izjavio da njegova zemlja mora više da se potrudi oko štednje, jer će je, inače, snaći sudbina Grčke. A ministar finascija Janez Šušteršić pokušao je da smiri duhove rečima da se čini sve što je moguće kako finansijska pomoć ne bi morala da se zatraži. Na kraju je taj slalom izjavama krunisao i Marko Kranjec, šef Slovenačke nacionalne banke rekavši da Slovenija „za sada nije potrebna pomoć“. Naglasak je, pritom, bio na „zasada“.

Neoprezne izjave pospešuju krizu

„Kriza može da se proizvede i pogrešnim izjavama političara“, naglašava Hermine Vidovic sa bečkog Instituta za uporedni pregled međunarodnog privrede. Postoje loša iskustva iz prošlosti sa Španijom ili Portugalijom, kada se isto tako najpre demantovalo da je pomoć potrebna, da bi onda, na kraju, ona ipak bila zatražena. „Zbog toga su u Evropskoj uniji svi vrlo osetljivi“, ukazuje Hermine Vidovic.

I zaista: međunarodne rejting-agencije su poslednjih dana snizile bonitet, kako Slovenije kao države, tako i njenih banaka. Već to je dovelo do lošijih uslova pod kojima je moguće pozajmljivati novac na međunarodnom finansijskom tržištu. Trenutno ta zemlja mora da plaćati kamatu od oko sedam odsto na pozajmice. Poređenja radi, Nemačka, koja spada među zemlje sa najboljom ocenom, za svoje pozajmice mora da plaća kamatu manju od dva procenta, a s vremena na vrijeme ona pada i na nulu.

Gazda u svojoj kući

Slovenija je sve do izbijanja međunarodne finansijske i dužničke krize krajem 2010. važila za uzornog učenika. Još za vreme Jugoslavije ona je bila najrazvijenija među tadašnjim republikama, i u nju su ljudi iz drugih krajeva dolazili na „privremeni rad“. Dodatni polet Slovenija je doživela nakon ulaska u EU. Banke su počele još lakše da dolaze do jeftinog novca, koji su, u obliku povoljnih kredita, delile dalje šakom i kapom. Dugovi su rasli, kako na nivou države, tako i u privatnom sektoru. Zemlja je živela na kredit, a kada je došla kriza i kada su izvori jeftinog novca presušili, pokazale su se strukturalne slabosti slovenačkog privrednog sistema.

S jedne strane, tu je nizak nivo snabdevenosti sopstvenim kapitalom slovenačkih banaka, a pre svih najvažnije sistemske banke u zemlji - Nove ljubljanske banke. Ona je većinski u državnom vlasništvu, što je od samog početka bila izričita politička namera i odluka. U vreme privatizacije se, ni u bankarski ni u industrijski sektor strani ulagači nisu rado puštali, s jasnim političkim obrazloženjem: nezavisna država želi da bude „gazda u svojoj kući“.

Banka kao samoposluga

„To je dovelo političare u iskušenje da banku počnu da koriste kao politički instrument“, ukazuje Hermine Vidovic. Nastao je zloslutni savez najveće banke u zemlji i političkih struktura. „Kako je ko dolazio vlast, posluživao se bankom“, objašnjava austrijska ekonomska ekspertkinja. Tako je banka delila povoljne kredite preduzetnicima i finansirala velike državne, infrastrukturne projekte, što je, s jedne strane, održavalo privredni tok zemlje, a s druge, smanjivalo socijalne napetosti.

Sada je ta banka, međutim, u teškoćama. Kako bi ispunila nalog Evropske kancelarije za nadzor banaka EBA, koja propisuje da banke moraju da raspolažu sa najmanje devet odsto sopstvenog kapitala, država je kao većinski vlasnik bila prisiljena na dokapitalizaciju u iznosu od više od 380 milijuna evra. Jelko Kacin, poslanik Evropskog parlamenta iz redova slovenačke Liberalne stranke, objašnjava da je pomoć Novoj ljubljanskoj banci tog puta uspela, ali i upozorava: „Do kraja godine moraće da se ide u još jednu dokapitalizaciju. Ukoliko do tada ne uspemo da za to pronađemo drugo rešenje, moguće je da ćemo morati da zatražimo pomoć Evropske unije“. A to znači pomoć finansijskog „zaštitnog kišobrana“. Trenutno je reč o 200 do 300 miliona evra, i to samo za Novu ljubljansku banku. A ona nije jedina u zemlji koja ima probleme.

Loša struktura izvoza

Osim problema s bankama, Slovenija ima i problem s onime što je u prošlosti bio njen najjači ekonomski adut – sa izvozom. „I na tom e polju pokazuju se negativne posledice relativne zatvorenosti slovenačkog tržišta za strane ulagače“, napominje Hermine Vidovic. „Izvozna struktura Slovenije nije dobra, premalo je proizvoda visoke tehnologije a previše onih koji su radno izuzetno intenzivni“, objašnjava ekonomska ekspertkinja. Ako se danas Slovenija uporedi s nekim drugim, novim članicama Unije, poput recimo Slovačke, Češke ili Mađarske, „vidi se da kod njih ima više direktnih stranih investicija što menja i strukturu izvoza. Oni su u stanju da proizvedu tehnološki vrlo zahtevne proizvode“, objašnjava Vidovic.

Smanjenje izvoza odražava se, naravno, i na tržištu rada. Mada je stopa nezaposlenosti od osam procenata još uvek niža od recimo one koja vlada u evrozoni (11 odsto), ona je ipak dvostruko viša nego 2008, poslednje godine pre početka krize.

Sada slovenska vlada pokušava da stabilizuje situaciju uvođenjem oštrog programa štednje. To se pre svega odnosi na smanjenje plata u javnom sektoru, čime će poklušati da se ostvare uštede od oko 500 miliona evra, a za sledeću godinu predviđena je ušteda od 750 miliona. To će, nadaju se odgovorni u Ljubljani, biti dovoljno za smanjenje budžetskog deficita sa sadašnjih šest na kriterijumima iz Mastrihta predviđenih tri odsto. Da li će to zaista i uspeti, za sada je neizvesno. Naredni meseci pokazaće da li su slovenački političari svojim izjavama bili u pravu, ili su samo pokušali da uteše sami sebe i svoje birače.

Autori: Zoran Arbutina
Odgovorni urednik: Ivan Đerković