„Obrada“ izbeglica na bavarski način
1. avgust 2018.
Sve odluke se donose brzo, sve je pod jednim krovom. Za takve prihvatne centre su Bavarci izmislili i posebno ime: Ankerzentren. Asocijacija na more i sidro (der Anker) svakako zvuči dobro iako se sve svodi na centralizaciju „obrade“ izbeglica. Anker je zapravo u ovom slučaju akronim skovan od pojmova Ankunft, Entscheidung i Rückführung (dolazak, odluka, vraćanje).
O takvim lingvističkim finesama izbeglice u tim prihvatilištima neće imati prilike da razmišljaju: tamo uopšte nisu predviđeni čak niti osnovni kursevi nemačkog za njih. U svako prihvatilište će biti smešteno do 1.500 migranata i tamo bi morali da ostanu dok odluka ne bude doneta.
Ako zahtev za azil bude prihvaćen, biće kao i do sada upućeni u neku od lokalnih samouprava. Ako bude odbijen, biće odvezeni na aerodrom i deportovani. Sve brzo: za porodice najviše za šest meseci, za pojedince mora biti jasno najkasnije nakon 18 meseci, obećao je nemački ministar unutrašnjih poslova i političar bavarske CSU Horst Zehofer.
Ne traje zbog lokacije, nego zbog sadržaja
U sredu (1. avgust) se u Bavarskoj otvara sedam takva centara, a prvih šest meseci rada se smatra. Nakon toga bi i savezna vlada morala da utvrdi pravnu pretpostavku za postojanje takvih centara jer tu mnogo toga nije jasno. Recimo, nema jasne pravne osnove za ograničavanje slobode kretanja ljudima koji traže azil. Šta znači njihovo smeštanje „iza žice“? Teoretski, oni smeju izlaziti. Ali, pitanje je šta bi i na takvoj „slobodi“ jer neće dobijati nikakvu novčanu pomoć.
Utoliko su i nadležne službe u drugim pokrajinama uglavnom suzdržane: jedino pokrajina Saksonija planira da otvori nešto slično kod Drezdena, pokrajine Hesen i Severa Rajna Vestfalija su najavile da će „promatrati“ šta se dešava.
Već i kada je reč o osnovnom cilju takvih prihvatnih centara, predsednik Saveta za migracije Verner Šifauer sumnja da će se bilo što promeniti. U dugim procesima nije problem da li su izbeglice koje čekaju odluku okupljene na jednom mestu nego u složenosti njihovih zahteva: „U nedvosmislenim slučajevima, pre svega iz Sirije gde su ljudi dolazili direktno sa ratišta, možda će postupak biti još i brži nego što je bio do sad. Ali neće se ništa promeniti kod složenih slučajeva, na primer kod izbeglica iz Avganistana koji su već po drugi put pobegli.“
„Napustite svaku nadu, vi koji ulazite...“
Šifauer ukazuje da Bavarska već eksperimentiše jer neko vreme postoje dva takva prihvatna centra, u Manhingu i Bambergu. Tamo se pokazalo da razmatranje zahteva ne traje bitno kraće nego inače, ali su se i pokazali golemi nedostaci koncepta. Tamo je smešteno oko hiljadu izbeglica koji mesecima samo čekaju da nešto bude odlučeno, a nemaju nikakvih aktivnosti niti uče jezik. Privatnost ne postoji, a žicom su ograđeni od spoljnog sveta.
Ta dva prihvatna centra su oštro kritikovale i humanitarne organizacije jer „deset odsto smeštenih u Manhingu su tamo već duže od 18 meseci“. Ljudi u tim prihvatilištima trpe „od zabrane rada, prisilnog zatvaranja u kamp, nedostatka novca, nepoznavanja nemačkog jezika i bilo kakvog školskog obrazovanja za maloletnike", piše u javno objavljenoj kritici bavarskog Saveta za migracije.
Zato su nadležne službe drugih pokrajina nepoverljive prema bavarskom poduhvatu. Portparolka Ureda za integraciju, rad i socijalnu brigu grada-pokrajine Berlina Regina Krajding za DW kaže da će se „naravno“ držati zakonskih odredbi kakve budu donete. „Ali politički, (ove prihvatne centre u Bavarskoj) smatramo kontraproduktivnim. Oni svakako ne podstiču integraciju jer se toliko ljudi na duže vreme smešta u tako velika prihvatilišta.“
I Šifauer je sličnog mišljenja: „Ti prihvatni centri služe za zastrašivanje, to je jasno. Šalje se poruka izbeglicama da ovde nisu baš uvek dobrodošle.“ On upozorava i na posledice koje će takvi centri po oblasti u kojima su smešteni. „I za neki grad je opterećenje da ima takav centar. Tu se stavlja nekakvo strano telo koje truje socijalnu klimu i izaziva kontrareakciju.“
Šifauer postavlja pitanje šta da ti ljudi rade svo vreme, čak i ako to bude „samo“ 18 meseci: „Može se očekivati da će upravo mladi ljudi pokušati da pobegnu iz nadrealnosti tih centara. To je nešto što izuzetno podstiče konflikt. Gotovo je izvesno da će doći do napetosti sa okolinom.“ Sve u svemu, stručnjak za migracije misli da je to tek predstava za domaće stanovništvo sa porukom: pogledajte, mi čitav problem stavljamo u određene granice.
Izbeglice jednostavno – nestaju
„Tu se obećava red, zapravo se podstiče nered“, misli Šifauer. Jer, kaže, politika tera još više ljudi da potonu u ilegalu. To je i konkretno iskustvo iz susjedne Švajcarske koja je ranije otvarala takve centre: „Polovina onih koji su tamo dobili rešenje da im je zahtev odbijen i da će biti deportovani su jednostavno pobegli i žive ilegalno u Švajcarskoj ili u susednim zemljama“, kaže naš sagovornik.
Gotovo identično iskustvo je i u prvim prihvatilištima u Bavarskoj: prema informacijama Saveta za izbeglice Bavarske, već sad je iz prihvatilišta u Bambergu i Manhingu nestalo oko trideset odsto izbeglica. Gde su oni sad – ne zna niko od nadležnih.