Objavljivanjem časopisa do većeg džeparca! | Mozaik | DW | 22.06.2014
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Objavljivanjem časopisa do većeg džeparca!

Pravo na igru i obrazovanje. O tim i mnogim drugim temama pišu mladi migrantskog porekla, koji u svom časopisu „Körnerstraße 77“ izveštavaju iz nešto drugačije perspektive – i pri tome nešto novo nauče.

Tog popodneva okupili su se da igraju fudbal. Ali nakon toga uputili su se u prostorije udruženja „Apel iz Kelna protiv rasizma“. Već se nazire gomila odštampanih primeraka časopisa Kernerstrase 77 i na naslovi poput „Što je to čast?“, „Sok od nara“, „Prava djece“. Ovi mladi ljudi o svakom od ovih članaka mogu ponešto da ispričaju. Uostalom, sami su ih napisali. „Apel iz Kelna protiv rasizma“ se već 30 godina zalaže za ravnopravnost migranata, građana stranog porekla koji žive i rade u Nemačkoj, nudeći savete o azilu i socijalnim pitanjima, a učenicima pomaže u školskim zadacima. Ali to nije sve.

Ručak, domaći zadaci, uređivanje novina

Ovom udruženju iz Kelna na raspolaganju stoji celi čitav sprat jedne kuće. Pet prostorija sa stolovima i regalima za knjige, kuhinja i kancelarijski prostor. Sve je puno nakon što se nastava završi. Nudi se besplatan ručak, koji majke dece naizmenično spremaju. Za to dobijaju 20 evra dnevno. Mnoga deca i mladi dolaze ovamo odmah nakon škole, nalaze se sa drugarima, ručaju, rade domaće zadatke ili vežbaju sa mentorima za školske ispite. Kad su sa tim gotovi, smišljaju nove ideje, idu na izlete, slušaju predavanja ili uređuju svoj časopis.

Ovi mladi ljudi sami pišu članke. Oni odlučuju koje su im teme važne, razmišljaju koje će pitanje kome postaviti. Nakon što se odštampa 5.000 primeraka časopisa, list kreće u distribuciju na uličnim dešavanjima ili jednostavno u susedstvo.

Prilika da se upoznaju susedi i zaradi džeparac

U kelnskoj četvrti Erenfeld živi velik broj stranaca, ljudi iz čitavog sveta. U Nemačku su se doselili ili oni sami ili zajedno sa porodicama. Dakle, isplati se da upoznaju susede – što misle i ovi mladi ljudi. “Intervjuisali smo, npr. ljude u afričkom super-marketu, koji se nalazi odmah iza ugla i pitali ih otkud dolaze i šta rade”, priča Salar (15), koji već šest godina radi na ovom časopisu. Njegov brat Saman (17) priseća se svog prvog intervjua. „Pre tri godine sam hteo da postanem vatrogasac. Zato me je Klaus poveo sa sobom i otišlo smo kod zaposlenih u obližnjem vatrogasnom domu.“

Klaus Jinške godinama je bio predsednik ovog udruženja, čije se sedište nekada nalazilo na u ulici Kerner 77. On je osnovao časopis ovaj još 90-ih godina. „Na ideju smo došli, jer smo imali jedno dete, kojem smo prilično pomagali sa školskim obavezama, napravilo nekoliko krađa. Tek smo tada postali svesni činjenice da u mnogim porodicama ne postoji praksa da se deci daje džeparac“, priča ovaj 66-godišnjak. Nakon tog slučaja, Jinšleu je sinula ideja. Deca bi mogla da objavljuju i izdaju svoj časopis i od zarađenog novca bi mogli da računaju na džeparac. Osim toga, mogli bi da poboljšaju i svoje ocene, posebno iz nemačkog jezika.

Spontani redakcijski rad

Ko se pojavi u udruženju, radi na aktuelnom izdanju omladinskog lista. Potpuno spontano, bez ikakvih termina i rokova. Uprkos svemu, jedanput godišnje nastaje impresivan časopis. Deca iz Ulice Kerner izveštavaju o onome što je njima važno, a usput pričaju i ličnu priču. U aktuelnom, dvanaestom izdanju “Körnerstraße 77”, koje je izašlo u jesen 2013. godine, Jian, Evan, Serouan i Herivan, prepričavaju sećanja iz svoga detinjstva o životu u Iraku, begu u Nemačku i iračkim školama.

„Roditelji su u školu slali dečake, devojčice baš i ne u toj meri. Ako se nešto ružno pričalo o devojčicama, to bi im uništilo reputaciju. Na to se kod dečaka ne gleda tako strašno“, priča Jian. “Tamošnje škole nisu kao nemačke. Učitelji vređaju decu i tuku ih”, piše Herivan o Iraku. Mnoga deca, koja rade na izdavanju časopisa, dolaze iz izbegličkih porodica, zbog čega su u Nemačku došli u ranom detinjstvu. Većina njih su danas nemački državljani.

Deca koja se zalažu za prava dece

Glavna tema svakog izdanja, koje izlazi jedanput godišnje, jesu prava dece. Deca i mladi razgovaraju o pravima koja imaju kod kuće, intervjuišu stručnjake, prikupljaju informacije i diskutuju o tome. Kakva sve prava deca imaju, pročitali su na stranici www.younicef.de/kinderrechte.html. Ovde je Bernarda Kabus dobila ideju da među decom, koja dolaze u udruženje, sprovede anketu o dečjim pravima. Kabus studira socijalni rad i jedan semestar je na praksi u „Apelu iz Kelna protiv rasizma“.

Konvencija Ujedinjenih nacija o dečijim pravima

Deca imaju pravo na jednakost, zdravlje, obrazovanje, slobodno izražavanje mišljenja, odgoj bez nasilja i još mnogo toga. Konvencija Ujedinjenih nacija odredila je u 54 članova, koja bi se prava morala poštovati širom sveta. U međuvremenu su sve zemlje sveta, izuzev Somalije i SAD, potpisale ovu konvenciju. Time su se obvezale da će se pridržavati konvencije.

Komisija Ujedinjenih nacija redovno istražuje položaj dece u svim tim državama i izveštava o nedostacima: U ratnim područjima su to pre svega glad i nasilje. Ali neka dečja prava se zanemaruju i u industrijskim zemljama u kojima vladaju mir i blagostanje. Tako je komisija Ujedinjenih nacija 2000. godine ustanovila da deca-migranti u Nemačkoj nemaju iste mogućnosti, kao i nemačka deca. Osim toga, i sama deca su premalo informisana o svojim pravima. Godine 2014. su UN pohvalio neke napretke, ali je istovremeno upućena kritika zbog činjenica da prava dece još uvek nisu uneta u nemački Ustav.

Redakcijski rad: timski i požrtvovano

Jednog popodneva Saman, Salar, Serouan i Lotfi, zatekli su se u redakciji i razgovarali o pravima na igru i slobodno vreme. Ubrzo su se složili: To se može najbolje pokazati na primeru fudbala, jer u toj igri svi mogu da učestvuju. I devojčice – što je dečacima jako važno. „Kod nas su žene ravnopravne“ kaže Salar.

I nakon što zajedno odigraju mali meč, mladi urednici “Körnerstraße 77” razmišljaju o pravima dece na igru i slobodno vreme. Serouan (15) kaže: “Svi igraju fudbal, bez obzira odakle dolaze. Najvažnije je da se svi zabavljaju.” Ovi mladi žele o tome da pišu u idućem izdanju, a učestvuju i na takmičenju o pravima dece i mladih, koje organizuje Karitas. Zato su se sedmicama bavili temom prava na igru i slobodno vreme, intervjuisali razne ljude i sami se pitali: Koliko ja imam slobodnog vremena?

Već su osvojili nagradu na UNICEF-ovom takmičenju za mlade ambasadore, 2013. godine. Ako ove godine osvoje novčanu nagradu, njome će finansirati odmor na holandskom ostvru Amelandu. To im je puno važnije od novca, kaže mentorka Bernarda Kabus. Naime, deca istovremeno mogu da uživaju u onome što su stekli radom: Svoje pravo na igru i slobodno vreme. Pravo na obrazovanje i slobodno izražavanje mišljenja ionako već odavno uživaju.