Obamine šanse i iskušenja

Na kraju predsedničkog mandata, politički sat kuca mnogo brže nego na početku. Sa time je sada suočen predsednik Barak Obama. Za njega vreme leti. Ova 2015. godina je poslednja u kojoj će moći da kreira politiku. Američku političku svakodnevicu potom će obeležiti borba za njegovog naslednika. Iz tog razloga, u narednim mesecima mnogi računaju sa odlučnijim i moguće, tvrdoglavijim Obamom. Na kraju krajeva njemu je važno da u istoriskim knjigama sebi obezbedi respektabilno mesto.

Zato će najpre braniti ono što je do sada postigao – zdravstvenu reformu. Ukoliko republikanci, kao što su najavili, pokušaju da odstupe od nje, Obama će to nastojati da spreči vetom. Reformom zdravstva aktuelni predsednik je dao svoj pečat SAD za niz godina.Sa reformom useljeničke politike to mu nažalost nije uspelo. Republikanci i dalje blokiraju zakone koji bi trebalo da omoguće trajni ostanak u SAD za preko jedanaest miliona “ilegalnih doseljenika“. Zato Obama poseže za predsedničkim ovlašćenjima, koja sprečavaju deportovanje velikog broja doseljenika.

Bez obzira da li je reč o državljanima SAD ili drugima – svi od Njujorka do San Franciska profitiraju od ekonomskog rasta. Američki ekonomski motor ponovo bruji, cene kuća rastu. Jačanju ekonomije su doprineli ekstremno niski troškovi energije. Perspektiva za 2015. je ružičasta: akcije dostižu nove visine, dolar jača u odnosu na evro. Privredni oparavak Obama može da svrsta u svoje zasluge.

Ali, on želi više. Iza zatvorenih vrata pregovara sa republikancima o zaključenju Sporazuma o slobodnoj trgovini sa Azijom i EU. Levičarske demokrate i sindikalci izražavaju sumnje. Ali Obama nastoji da ustraje u tome. On želi da Sporazum o slobodnoj trgovini zaživi 2015. godine: pisanje istorije. Ukoliko mu to ne uspe, njegov naslednik bi sa tom temom najranije mogao da se pozabavi 2018. godine. To bi za SAD bile tri izgubljene godine.

Nesrećna spoljna politika

Manje sreće Obama je imao u spoljnoj politici. U istoriju je želeo da ode kao predsednik koji je okončao ratove u Iraku i Avganistanu. Ali tamo se i dalje ratuje. Sa pojavom Islamske države situacija u Siriji je postala kompleksnija nego ikada ranije. Za to područje Obama još uvek traži pravu strategiju. Male su šanse da će je 2015. pronaći.

Loše je i kada se radi o odnosima sa Rusijom. Moskva ne želi da odstupi od Krima, a upravo to Vašington neće da prihvati. Istočnoevropska politika je za Obamu nezahvalna obaveza. Zato ju je prepustio svom zameniku Džou Bajdenu. Njegov nastup je često emocionalan i neprofesionalan. Ukrajincima se ne može pomoći iskazivanjem patosa. Njima je potrebna finansijska pomoć - u milijardama. Na nju će i u 2015. uzalud čekati. Što je više budžetskih rupa u Kijevu, to je manji američki interes za „ostatak Ukrajine“. Tragedija.

Obama nije samo kod Ukrajinaca probudio nade u bolji život. Nekada je svojim govorima inspirisao i mlade ljude u severnoj Africi. Ali to je bilo davno. Američki predsednik u međuvremenu je promenio stranu i nagodio se sa generalima u Kairu. Barem na Zapadu ga zbog toga niko ozbiljno ne kritikuje.

Obama i dalje traži ravnotežu sa Kinom, ne gubi strpljenje u pregovorima o nuklearnom naoružanju sa Iranom i okreće se novoj, da kažemo - istorijskoj - politici prema Kubi. To deluje optimistično za 2015. godinu. Ili Geteovim rečima: piše istoriju, kako bi prošlošt sebi skinuo sa vrata.