Novo rukovodstvo NATO – stari problemi | Politika | DW | 01.10.2014
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Novo rukovodstvo NATO – stari problemi

Nakon smene na vrhu severnoatlantske vojne alijanse ton bi možda i mogao da se promeni, ali problemi će ostati. NATO hitno mora da se prilagodi novonastaloj situaciji, a za to treba para, smatra Bern Rigert.

Generalni sekretar Severnoatlantskog vojnog saveza je radno mesto koje i nema baš mnogo veze sa opisom radnog mesta nekog vojskovođe u klasičnom smislu. On je (kao što mu i ime kaže) više sekretar, nego general. To važi, kako za odlazećeg nosioca te funkcije, Danca Andersa Foga Rasmusena, tako i za njegovog naslednika, bivšeg norveškog premijera Jensa Stoltenberga. Čovek na čelu NATO ne može mnogo toga da pokrene bez političke volje zemalja-članica. Rasmusen je neprestano bio u kontaktu s američkim predsednikom Barakom Obamom i vrhovnim komandantom NATO u Evropi, koji je, ne bez razloga, uvek neki general američke vojske. Rasmusenov naslednik Stoltenberg, postupaće na isti način.

Pred povučenim norveškim političarem nalaze se tri velika zadatka: on mora ponovo da definiše odnose sa Rusijom i reaguje na novu, preteću situaciju u Evropi. Savez mora da izdatke za naoružanje, ali i vojne sposobnosti, podigne na znatno viši nivo. Oružana misija u Avganistanu mora da se pretvori u smislenu misiju obuke i savetovanja lokalnih snaga kako ta zemlja, koja zavisi od finansijske pomoći Zapada, ne bi ponovno potonula u haos.

Anders Fog Rasmusen je na kraju svog mandata ostao zatečen ruskom aneksijom Krima i očiglednim mešanjem Moskve u borbe na istoku Ukrajine. Po prvi put nakon završetka Hladnog rata, NATO uočava opasnost po sopstvene članice. Sposobnost zajedničkog delovanja odjednom je aktuelnija nego ikada. I upravo na tom planu NATO mora da učini još mnogo toga. Odluka o brzom formiranju jedinice za hitne reakcije koja je donesena uoči samita NATO u Velsu pre mesec dana, samo je prvi korak.

Dobri odnosi s Rusijom ne mogu da škode

Deutsche Welle Bernd Riegert

Bernd Rigert, DW studio Brisel

Novi generalni sekretar Stoltenberg zato mora pre svega da uveri članice NATO da stave na raspolaganje vojnike i opremu za novu jedinicu za intervencije. Priznanje nemačke ministarke odbrane Ursule fon der Lajen – za tu zemlju prilično sramotno – da Bundesver zbog loše opremljenosti trenutno ne može da ispuni svoje obaveze prema NATO, predstavlja sve samo ne dobar početak Stoltenbergovog nauma.

Ali Jens Stoltenberg je kao premijer Norveške već jednom uspešno rešio jedan teritorijalni spor s Rusijom. Već i zbog toga on bi morao da ima bolji odnos sa Moskvom od svog prethodnika. Da li je baš to presudno za rešavanje ukrajinske krize? U svakom slučaju – ne može da škodi. A i to da li će strateška saradnja između NATO i Rusije, koju je Moskva stavila na led, ponovo zaživeti, neće zavisiti od Stoltenberga već od Vladimira Putina. Činjenica da NATO idućih godina želi da i dalje radi na proširenju svog obrambenog raketnog štita u Evropi, sigurno neće izazvati oduševljenje u Moskvi. Ali Stoltenberg će i te planove saveza na čijem čelu stoji, biti prisiljen da zastupa pred Moskvom.

Više novca za NATO

Jedan od najvećih izazova koji stoji pred norveškim političarem je, međutim, kako da uveri evropske saveznike da povećaju svoje vojne budžete i da njima mudrije raspolažu. Cilj da izdvajanja iznose dva odsto bruto nacionalnog dohotka zemlje-članice, u Velsu nije zvanično proklamovan. Nemačka se tog dogovora ne drži, kao ni mnoge druge evropske članice, što je stanje koje su Rasmusen i SAD neprestano žestoko kritikovali. Članice NATO su, naime, još 2006. postigle dogovor o ta dva procenta. Gledajući s te strane, Rasmusen je po tom pitanju potpuno zakazao. Ali, kao što smo već rekli, generalni sekretar je – sekretar, a ne general koji izdaje naredbe.

Evropske članice NATO, uz pojedine izuzetke, do sada su smanjivale, a ne povećavale svoje vojne budžeta. SAD takođe smanjuje svoj budžet i sve više se okreće Aziji. Ruska kriza Evropljanima napokon mora da otvori oči i uveri ih da ovako dalje više ne ide. U borbi protiv „Islamske države“ SAD su namerno zaobišle NATO zato što su znale koliko je severnoatlantski savez postao inertan i samo uslovno spreman za akciju. Vašington se zato radije okrenuo koaliciji onih koji su spremni, a koji su i u stanju da nešto učine – poput Francuske, Velike Britanije i delom Danske, Holandije i Belgije. Ostale evropske članice saveza dugoročno neće moći da se oslone na to da će Amerikanci uskakati uvek kada to bude bilo potrebno.

Avganistan, Irak, Libija, Sirija, „Islamska država“ i pre svega nova pretnja iz smera Moskve nisu samo ratovi i sukobi koji se tiču američkih predsednika Džordža V. Buša i Obame. Oni se tiču svih Evropljana – hteli to oni ili ne. A bezbednost i odbrana koštaju. Širenje te poruke još jedan je od zadataka novog generalnog sekretara NATO. Francuska i Velika Britanija raspolažu dovoljnim vojnim budžetom. Ostale velike članice NATO u Evropi, poput Nemačke, bore se sa hroničnim nedostacima kada je reč o finansiranju i opremi oružanih snaga. Zadatak Jensa Stoltenberga je da taj opasni trend zaustavi. Norveški socijaldemokrata pritom zavisi od toga da li će nemačka kancelarka Angela Merkel, kad je u pitanju odnos prema Bundesveru, da promeniti političke smernice. Jer Stoltenberg je, još jednom treba naglasiti, samo sekretar, a ne general. I ne može da izdaje naredbe.