Novinari su u zatvoru jer objavljuju vesti

Turski novinar Ragip Duran (na naslovnoj fotografiji) dugi niz godina radio je kao dopisnik francuskog dnevnika „Liberastion“, za BBC i novinsku agenciju AFP. Krajem devedesetih godina prošlog veka, proveo je sedam meseci u zatvoru zbog jednog članka o Radniökoj partiji Kurdistana (PKK), objavljenom u prokurdskom dnevnom listu „Ulkede Gundem“. Duran danas radi i kao docent na Univerzitetu Galatasaraj u Istanbulu.

DW: Turska privreda u poslednjih godina napreduje. Da li se uporedo s tim isto tako razvija i situacija u turskim medijima po pitanju slobode?

Ragip Dugan: „Prema navodima turske vlade, mi se nalazimo na 17. mestu svetske liste ekonomski najjačih zemalja. Ali kada je reč o novinarima koji sede u zatvorima, onda je Turska na prvom mestu! U Turskoj, naime, ima više novinara u zatvorima nego u Kini i Iranu, iako te zemlje imaju daleko više stanovnika od naše zemlje.“

Šta se promenilo u poslednjih 20 ili 30 godina?

„Ranije su naše kolege ubijane, bacane su bombe na novinske redakcije, vojska je vršila pritisak, postojala je cenzura. Danas se doduše novinari više ne ubijaju, ali kao što smo nekada često išli na sahrane kolega, tako ih danas posećujemo u zatvorima ili u sudnicama tokom procesa koji se vode protiv njih. Situacija po pitanju cenzure, autocenzure i pritiska na novinare je u poređenju sa onom od pre 20 ili 30 godina, danas mnogo teža.“

Šta su po vašem mišljenju strukturalni problemi u turskim medijima?

„Današnje novine, zbog vlasničke strukture, nisu ni nezavisne ni slobodne, iako je novinarstvu danas zapravo potrebno više slobode i nezavisnosti. Ono što je nekada radila vojska, danas radi vlada. U Turskoj se ne može govoriti o nekom nezavisnom i slobodnom novinarstvu. Jedno od osnovnih načela novinarstva jeste pružiti priliku da izrazi svoje mišljenje i strani koja nema veze s vladajućom strankom. Ali to se u Turskoj ne može sprovesti u delo. Opozicija je novinarima takoreći zabranjena. Ako hvalite vladu, onda ste ’dobar novinar’. Ali ako politiku vlade u ime javnosti kritikujete, onda dolazi do problema.“

Može li se danas uopšte biti novinar u Turskoj, bez straha od (zakonskih, kaznenih) posledica?

„To nažalost nije moguće. Prvo ćete morati pred državnog tužioca, onda pred sudiju, a na kraju ćete završiti u zatvoru. Kao tipičan primjer možemo uzeti kolege Ahmeta Šika i Nedima Severa. Obojica su istraživala slučaj jedne poznate religijske zajednice. Njihova namera je bila da istraže i napišu sve o toj zajednici, i ono što do sada nije moglo da se nađe u medijima. Dakle, oni su samo istraživali. Ali, uprkos tome, morali su u zatvor na nekoliko meseci. Ja ne tvrdim da novinari nisu ponekad i sami krivi. I oni krše zakone. Međutim, slučajevi kao recimo oni Mustafe Balbaja i Tunčaja Ozkana, koji su u zatvoru bez ikakve sudske presude – to krši načela pravosuđa.“

Turska vlada neke novinare naziva teroristima.

„Vlada takve ocene iznosi pre svega na međunarodnom nivou. Prema njihovim navodima, naše kolege sede u zatvoru ili su pred sudom zbog članstva u nekoj terorističkoj organizaciji. Ali većina je uhapšena samo na osnovu novinarskog rada, a samo mali broj njih uopšte bude osuđen. Ukoliko se pogledaju dokazi, može se uočiti da kod njih nije pronađeno oružje i da nisu primenjivali nasilje. Novinari su u zatvorima jer su objavljivali vesti. Neki državni tužioci porede organizacionu strukturu nekih novina sa nekom tajnom organizacijom – na primer kada urednici angažuju dopisnike da nešto istraže. Onda se takav slučaj u završnom govoru državnog tužioca pred sudom predstavlja kao dokaz rada u nekoj tajnoj organizaciji. U procesima su naše kolege i njihovi advokati uvek naglašavali da je reč o sasvim normalnoj novinarskoj delatnosti, a da su uhapšeni jer su kritikovali rad vlade.“