Nova vremena u Južnokineskom moru? | Politika | DW | 08.02.2017
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Analiza

Nova vremena u Južnokineskom moru?

I pored oštrih reči koje je izgovorio novi američki ministar spoljnih poslova Reks Tilerson o sporu u Južnokineskom moru, strategija SAD i dalje je nejasna. Stručnjaci smatraju da je Kina trenutno u prednosti.

Sve ukazuje na to da je na pomolu konfrontacija između SAD i Kine u Južnokineskom moru. Američki ministar spoljnih poslova Reks Tilerson je u januaru izjavio: „Gradnja veštačkih ostrva u Južnokineskom moru je ilegalno preuzimanje spornih područja bez obaziranja na međunarodne norme.“ A posle je dodao: „Moramo poslati Kini jasan signal da treba da prestane sa gradnjom ostrvâ i da joj nećemo dozvoliti pristup tim ostrvima.“

Tilerson se ne boji sukoba sa Kinom, što pokazuje i jedna epizoda iz vremena kada je bio šef Upravnog odbora naftnog koncerna Ekson, koju opisuje Bil Hejton u svojoj knjizi „Južnokinesko more“. Vijetnam je 2008. raspisao konkurs za ekpsloataciju nafte i gasa na tom području. Ekson i BP su odabrani za partnere, ali Kina je izvršila pritisak na te koncerne i stavila im do znanja da bi oni, ako nastave saradnju sa Vijetnamom, ugrozili svoje poslove u kontinentalnom delu Kine. BP je popustio pod pritiskom; Ekson sa Tilersonom kao šefom – nije.

Oštre reakcije iz Pekinga

Nacionalističke pekinške novine „Global tajms“ su, reagujući na Tilersonovu izjavu, poručile da bi blokada ostrva dovela do vojne konfrontacije. Kinesko ministarstvo spoljnih poslova je bilo uzdržanije i apelovalo je na SAD „da povedu računa o svojim rečima i delima.“

Kina je uznemirena i zbog toga što je Tramp u svoj Savet za nacionalnu bezbednost uveo i svog glavnog stratega Stivena Benona. Ovaj je – kako je to napisao Gardijan – u martu 2016. predvideo da bi SAD za pet do deset godina mogle da uvuku Kinu u rat.

SAD pri tome nisu direktno strana u teritorijalnom sporu između Kine i drugih zemalja Južnokineskog mora. Ali, u to su umešane indirektno, jer žele da se na tom području poštuje princip slobodne plovidbe koji se kosi sa kineskim pretenzijama. Osim toga, SAD su, kako izgleda, odlučne u nameri da se suprotstave ekonomskom i vojnom usponu Kine koji je već bitno promenio ravnotežu snaga u azijsko-pacifičkom regionu.

Pravo jačeg

Kina svoje interese u Južnokineskom moru sprovodi neupadljivo – malim koracima, koji, svaki za sebe, ne pružaju povod za oštro reagovanje. Ali u svom zbiru, oni bi bili neprihvatljivi. Osim toga, Kina na rafiniran način nastoji da zavadi pojedine strane. Pri tome ona koristi svoj ogroman ekonomski značaj kako bi privukla pojedine zemlje na svoju stranu ili blokirala odluke organizacije zemalja Jugoistočne Azije ASEAN. A kada to ne uspe, uvek može da posegne i za sredstvom vojnog zastrašivanja, jer ima jaku obalsku stražu i moćnu vojsku. Kina insistira na bilateralnim rešenjima i odbacuje svako multilateralno rešenje. Kina ne želi ni da zna za mehanizme rešavanja konflikata kao što je Pravni prekomorski sporazum Ujedinjenih nacija UNCLOS.

SAD koje su u godinama „borbe protiv terora“ od 2001. bile koncentrisane na Avganistan, a od 2003. na Irak, kasno su reagovale na kineske ambicije. Godine 2011. je tadašnja ministarka spoljnih poslova Hilari Klinton proglasila „Američko pacifičko stoleće“, a 2012. je predsednik Barak Obama najavio okretanje Aziji. Usledilo je primetno jačanje vojnog prisustva SAD u Pacifiku. Savezi sa partnerima kao što su Filipini su osveženi, a uznapredovalo je i zbližavanje sa Vijetnamom. Važnu komponentu predstavlja i Sporazum o transpacifičkom partnerstvu TPP. Jedanaest zemalja koje su deo tog Sporazuma, bez Kine, trebalo bi da bude ekonomska protivteža Pekingu. Vlada Baraka Obame je u Južnokineskom moru propagirala rešenje sporova na bazi međunarodnih normi u okviru međunarodnog prava.

„Američko gledište“, kaže politolog Gerhard Vil u razgovoru za DW, „bilo je jasno i konzistentno. A Kina svoje pretenzije namerno predstavlja nejasno.“ Peking insistira na „neospornom suverenitetu“ Kine u Južnokineskom moru, ali pri tome ne objašnjava šta pod tim podrazumeva. Postavlja se pitanje da li Kina pretenduje na čitavo morsko područje ili samo na ostrva i atole unutar takozvane „Linije od devet crta“ (vidi sliku) kojom je Kina obeležila teritorijalne vode koje smatra svojima. Peking ne učestvuje ni u postupku pred Arbitražnim sudom u Hagu koji je da za pravo Filipinima. Doduše, Peking nije dao sopstvene predloge za rešenje konflikata na bazi međunarodno priznatih normi: „Nejasna situacija se koristi da bi se suprotnoj strani otežalo zauzimanje pozicija“, kaže Vil.

Kineski model uspeha

Kineska strategija je bila uspešnija od američke. Do tog zaključka je došao Enriko Fels, politolog za Univerziteta u Bonu: „Angažovanje SAD nije dovelo do odustajanja Kine od koraka koje preduzima“. Naprotiv: stalna gradnja veštačkih ostrva i hvatanje jedne bespilotne podmornice američke vojske u međunarodnim vodama u decembru 2016. pokazuje koliko je samopouzdanje Kine. Jedan upravo objavljen izveštaj američkog trusta mozgova Centar za strateške i međunarodne studije CSIS je takođe došao do zaključka: „Vašington ima problem sa efikasnim reakcijama Kine“.

Jedan od prvih poteza Donalda Trampa na predsedničkoj funkciji pokazuje da nova američka administracija ne drži mnogo do dosadašnje strategije SAD i želi da pođe novim putevima. Tramp je direktivom zaustavio Sporazum o slobodnoj trgovini TPP i najavio povlačenje iz tog sporazuma. Time je jedan od važnih potpornih stubova Obamine administracije postao prošlost. Vil kaže: „Smatram da je kraj TPP teška greška.“ SAD su ostale bez važnog sredstva za vršenje pritiska, jer Kina igra upravo na ekonomsku kartu.

Šta će zameniti odbačenu strategiju – još nije jasno. Eksperti CSIS predlažu da se SAD još odlučnije založe za dosadašnje ciljeve kao što su slobodna plovidba, međunarodni poredak zasnovan na normama i mirno rešavanje sporova. No, izgleda da vlada SAD sa Trampom odbija važeći sistem međunarodne politike. „Umesto toga, oni polažu na kratkoročne bilateralne dilove koji im donose prednosti“, kaže Vil. SAD su se tako na određeni način čak približile kineskim pozicijama, jer i Kina insistira na bilateralnom sporazumima. Vil smatra da je to fatalno: „Međunarodne norme i međunarodno pravo su tu da bi odnosi postali stabilniji i uračunljiviji. Ako sada najrazličitije strane to dovode u pitanje, onda se u tome kriju velike opasnosti.“

Nema rešenja bez poverenja

I Enriko Fels sa zebnjom gleda na razvoj situacije. Kada je reč o regionu, on naglašava: „Bilateralni princip na duži rok ne može uspeti. Da bi se rešila bezbednosna dilema, potrebno je uspostaviti bezbednosnu zajednicu“, kaže on, i dodaje da je situacija u Južnokineskom moru pr previše kompleksna da bi mogla da se stabilizuje mnoštvom bilateralnih ugovora. Po njegovom mišljenju, potrebno je napraviti jedinstven, na normama zasnovan, koncept, kojim bi bio ojačan i optimizam u pogledu Kine kao velike sile koja je svesna svoje odgovornosti.

Drugo je pitanje kakvog će efekta oštra retorika Vašingtona imati na zemlje ASEAN-a. Poverenje u SAD bi moglo da se poveća, kaže Fels, kada bi Tramp kredibilno pokazao da je spreman da se u regionu angažuje trajno i robusno. Samo što retorika zvana „Amerika na prvom mestu“ i neuračunljivi stil vladanja baš ne govore u prilog takvom razvoju situacije. Te dve stvari više ukazuju da bi manje strane u sporu u Južnokineskom moru mogle da se osete nesigurno, da se ponašaju neutralno ili čak da se iz očaja okrenu Kini.