Jezik je ključ samopoštovanja

Na moju ljubav prema jeziku i jezicima gledam kao na porodično nasleđe. Kada bi moja prababa kuvala supu, govorila je: ova supa govori sedam jezika. Prababa je znanje jezika smatrala izuzetno važnim. To je ono što čini čoveka, govorila je. Njegov jezik. Njegov unutarnji jezik – dodala bih ja danas.

Prababa je često pominjala poslovicu: koliko jezika znaš, toliko ljudi vrediš. Drugim rečima, vrediš onoliko ljudi koliko jezika govoriš. Rođena je u k.u.k. monarhiji, nekoj vrsti Evropske unije avant la lettre, i njena krštenica je napisana na nemačkom, rumunskom, mađarskom i latinskom. I sama je govorila više jezika. Neke je naučila od svoje okoline, a neke dok je boravila u tuđini. Za nju je bilo neprihvatljivo, nedostojno, nepojmljivo, da živi u nekoj zemlji da ne govori njen jezik. U potpunosti delim taj stav.

Tokom godina koje sam provela u Berlinu, taj grad je postao kosmopolitska metropola. Ljudi iz čitavog sveta su tu našli svoje poslovne šanse, šanse da prežive, da ispune svoj život, svoj dom. Neki od njih su ljudi koji su jednostavno izabrali Nemačku kao svoju novu domovinu – pa i sa nedovoljnim znanjem nemačkog jezika. Drugi su izbeglice.

Neki od doseljenika žive u međunarodnom, visoko profesionalnom miljeu, koji se najčešće izražava na engleskom. Za njih nemački jezik nije neophodan da bi preživeli, i oni žive u zabludi da ne moraju da ga uče. Ima i jedna kategorija koja živi u paralelnom društvu, izolovana sopstvenim kulturnim granicama i neznanjem nemačkog jezika. Posebno žene i deca iz tog kruga su zbog toga hendikepirani. A nije nikakva tajna da samoizolacija vodi u nedostatak samopouzdanja i podrazumeva gubitak slobode. Stanje samoodređenja tako nikada ne može da se postigne.

Kao spisateljica, u početku sam imala pomešana osećanja. Donela sam ovamo višejezičnost. A ubrzo mi je izgledalo kao da sam je izgubila. Moj nemački je bio rudimentaran, nisam znala da pišem kako treba. Istovremeno sam imala strah od gubitka identiteta promenom jezika – to me je ostavljalo bez daha. Dovodilo do ukočenosti. Ko sam ja bez maternjeg jezika? Ko sam u novom jeziku? Jesam li uopšte još neko? Iz tog stanja unutrašnjeg razlaganja proistekao je i osećaj bezvrednosti. Duševnog siromašenja.

I od tih osećanja sam se branila. Suprotstavila sam se sudbini i osvojila svoj unutarnji jezik, naučila sam nemački. Identifikovala se s njim. Ponovo počela da cenim sebe. Prilagodila jezik sopstvenim potrebama. Osvežila ga sopstvenim iskustvima i osećanjima. Kada sam, posle knjiga koje sam napisala na rumunskom, objavila i svoju prvu knjigu napisanu na nemačkom, led je za sva vremena bio probijen.

Danas se mnogo zna o dobrim i lošim migrantskim iskustvima. Migrantima je na raspolaganju profesionalna pomoć. Ne samo ja kao osoba, već i Berlin, i ova zemlja, naučili su koliko je jezik važan za život. Nadamo se da će pridošlice, odakle god da su, prihvatiti tu pomoć. Da će razumeti da je vladanje jezikom ključ samopoštovanja i time i poštovanja i priznanja drugih. Jezik je ključ uspeha i sreće. I ključ za nalaženje svog pravog identiteta.

Karmen-Frančeska Banču je rumunsko-nemačka spisateljica. Od novembra 1990. živi u Berlinu i vodi seminare za kreativno pisanje. Od 1996. piše i na nemačkom jeziku. Objavila je više knjiga. 

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android