„Nesretni saučesnici Vučićeve diktature“ | Politika | DW | 05.01.2018
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

intervju

„Nesretni saučesnici Vučićeve diktature“

Nije problem samo u sujetama pojedinih opozicionara već u tome da su mnogi zapravo igrači režima, kaže za DW poslanik i analitičar Đorđe Vukadinović. Objasnio je zašto misli da neće biti vanrednih parlamentarnih izbora.

DW: Počnimo izvodom iz jučerašnjeg Frankfurter algemajne cajtunga: Srbiji bi dobro došla protivteža Vučićevoj dominaciji, ali je to malo verovatno jer je srpska opozicija „tragedija sa mnogo statista koji smatraju sebe nosiocima glavnih uloga i gledaju da izguraju jedni druge sa bine“. Kako to komentarišete?

Đorđe Vukadinović: Tu nažalost ima dosta istine. Ali to je ipak samo deo istine jer ta dijagnoza sa elementima presude previđa činjenicu koji previđaju i mnogi domaći posmatrači političkog života – srpska politička realnost je svetlosnim godinama daleko od nečega što liči na normalnu demokratsku javnu scenu. Kritika opozicionih aktera ima smisla pogotovo u odnosu na često nerealne ambicije da se bude takozvani stožer, prvi u selu. Ali ponekad ta kritika zvuči nepravedno pa i licemerno pogotovo kada dolazi spolja, od ljudi iz sredina u kojima se politički život odvija u normalnim relacijama kakvih u Srbiji nema.

Kad smo već kod toga da se „bude prvi u selu“: poznati ste zagovarač famozne jedne kolone, i na predsedničkim izborima i sada, pred beogradske. U tome ste ekstremno neuspešni. Zašto?

Delom upravo iz tog razloga koji pominje Frankfurter algemajne cajtung. Ali isto tako i iz razloga koji se ne može prenbregnuti: nominalno opoziciona scena je puna Vučićevih skrivenih ili poluskrivenih igrača koji imaju zadatak da sprečavaju tu vrstu ujedinjenja. Dakle nije problem samo u sujetama pojedinih aktera već u tome da su mnogi akteri u direktnoj ili indirektnoj vezi sa režimom. A upravo zbog suštinske nelegitimnosti srpske političke scene, postoje praktično samo dve opcije borbe: bojkot koji se slabo pokazuje uspešnim pogotovo jer imamo ravnodušnu međunarodnu zajednicu, u suštini naklonjenu Vučiću dok isporučuje ono što od njega traže. I imate ujedinjenje, to jest širok front kojim bi se koliko-toliko pariralo svevlasti naprednjaka i Vučića.

Serbien Politikwissenschaftler Đorđe Vukadinović

Vukadinović: Parlamentarni izbori bi možda ujedinili opoziciju

Pominjete Vučićeve igrače u opoziciji. Međutim, ta je politička scena vrlo pregledna. Recite onda na koga mislite.

Naravno da neću reći na koga mislim, ali možete da prepoznate one koji su najglasniji i najuporniji u miniranju jedinstvenog nastupa sa boljim ili lošijim izgovorima. Ako ih sada žigošem ničemu neću doprineti. Ali svako ko pokušava da se pravi da u Srbiji postoji legitimna politička scena, sa manje-više normalnim javnim političkim i medijskim životom, zapravo je saučesnik – možda i nesretni saučesnik – u održavanju ove diktature.

Ako treba da dođe do ujedinjenja opozicije, nekako bi logično bilo da se prvo sedne i razgovara, dođe do nekih principa, programa, liste pa tek onda do kandidata. No i na predsedničkim izborima je bilo soliranja, sada je Đilas ušao u trku kao solo-igrač uz prethodni dogovor sa Jankovićem i Jeremićem. Da li je to naopak red poteza?

Jeste, to je druga strana medalje. Slažem se da to nije dobar put jer je trebalo razgovarati od uslova do kandidata, i to prvo iza zatvorenih vrata. U toj stvari zaista nije Vučić kriv, on je kriv za mnogo šta drugo. No bojim se da bi i tako ishod bio sličan, pre svega zbog Vučićevih spavača u opoziciji, ali makar bi jedan smislen prigovor koji Vi sada iznosite otpao. Doduše, koliko shvatam, bilo je razgovara ne samo Jankovića, Jeremića i Đilasa, već i sa predstavnicima DS, SDS i DJB, ali možda je trebalo više truda uložiti makar i po cenu kasnijeg ulaska u kandidaturu. Mislim da u ovom trenutku teško u Beogradu može da bude jačeg kandidata od Dragana Đilasa.

 - pročitajte još: Naprednjački džeparoši u ekspres-loncu

Ponovo ste pomenuli „spavače“, pa da pomenemo jednog za kojeg dobar deo javnosti tvrdi da je upravo to – Aleksandar Šapić. Prošlo je skoro dva meseca od Vašeg istraživanja prema kojem bi Šapić mogao da bude jezičak na vagi u Beogradu. On ide okolo i priča kako nije političar i da ga zanima jedino da bude gradonačelnik. Plašite li se njegovog ucenjivačkog kapaciteta?

Kad sam govorio o Vučićevim spavačima, rovcima i trojancima uopšte nisam mislio na Šapića jer on svoju ulogu i ne krije. On je obelodanio da će podržati onoga ko njega podrži da bude gradonačelnik. To je neobičan stav, ali bi možda neko rekao da je iskren jer kasnije niko neće moći da mu prebaci da je preverio i izdao. Meni je njegova antipolitička pozicija – drugačija nego pozicija Belog – nesimpatična, ali je jednom delu birača simpatična. Teoretski, verovatno jedino Šapić može da u nekoj meri uđe u biračko telo SNS. Mislim da je Vučić prepoznao tu mogućnost pa u poslednjim nastupima u paketu pominje Šapića, Đilasa, Jankovića i naravno Miškovića, iako zna da Šapić nije u opozicionom paketu. Cilj je da kod birača SNS ogadi Šapića.

U seriji onih napornih novogodišnjih intervjua smo čuli kako funkcioneri Srpske napredne stranke tobože pritiskaju Vučića da se ide i na parlamentarne izbore, a on kao neće. Mislite da ipak hoće?

Praktično sam jedini na političkoj i analitičarskoj sceni ko je još u novembru rekao da tih izbora neće biti. Malo ko mi je javno odao priznanje za analitički uvid čak i kada je Vučić rekao da neće biti izbora jer svi misle da se on folira. Vučiću niko ne veruje čak ni kada govori istinu što dugoročno nije dobro ni za njega ni za zemlju koju vodi. Iako daleko od toga da njegove izjave uzimam zdravo za gotovo, mislim da je malo verovatno da će biti parlamentarnih izbora zajedno sa beogradskim. Doduše, on ima vremena do kraja januara da ih raspiše uz insceniranje neke gužve u parlamentu, neke „nemoguće atmosfere“.

Mislim da nema previše razloga da ide na izbore jer su dva ipak bitna opoziciona aktera Janković i Jeremić izvan parlamenta. A u parlamentu je više saigrača i potencijalnih partnera za koje je pitanje da li bi ponovo ušli. Opozicija mu u parlamentu u ovom sastavu ne pravi veliki problem, a povremeni incidenti mogu da mu posluže, ako treba, kao alibi za izbore ili kao pokazna vežba kako je ta opozicija tobože nekonstruktivna i rušilačka.

Jedan od dobrih – doduše stranačkih – razloga za takve izbore je što bi Vučić razvukao krhku i finansijski tanku opoziciju na celu Srbiju. Kako bi se opozicija snašla u dve paralelne trke?

Mislim da bi, naprotiv, parlamentarni izbori možda doprineli ostvarenju moje – za sada vrlo neuspešne – ambicije o ujedinjenju opozicije. Ona bi se pre i bolje ujedinila pod pretnjom parlamentarnih izbora, makar iz straha za opstanak. U Beogradu opozicija više kalkuliše da recimo nije smak sveta ako ne uđu u gradsku skupštinu ili da u Beogradu ima više opozicionih glasača pa da mogu da uđu i u više kolona. Bilo bi im teže u dve trke, ali je i ovako već teško.

 - pročitajte još: Oni bi kao na izbore, on im kao ne da

Sa druge strane, Vučić bi morao da reši problem sa socijalistima – ako ih stavi na listu, mora da im da desetak posto, radikali možda ne bi ušli, Čede i Čanka ne bi bilo. Dakle Vučićeva pozicija u parlamentu bila bi lošija, a opozicija bi bila makar jednako snažna, a verovatno snažnija i koherentnija.

*Filozof i politički analitičar Đorđe Vukadinović, 1962, je nezavisni narodni poslanik, osnivač i glavni urednik časopisa Nova srpska politička misao. Polemičke tekstove i kolumne objavljuje u nedeljniku Vreme i dnevnom listu Politika.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM