Nenad Rizvanović: Severnokoreizacija medija u regionu
20. avgust 2020.
DW: Već skoro 20 godina radite kao književni urednik, autor ste pet knjiga proze, a dugo vremena se bavite i kritikom. Posebno ste se bavili istraživanjem muzike i njene uloge u društvu. Kako danas vidite odnos muzike i politike u Hrvatskoj i regionu? Postoji li danas neki muzički talas koji bi mogao da bude katalizator društvene promjene?
Nenad Rizvanović: U zadnjih 20 godina rok-muzika postala je izrazito maniristična, okrenuta sama sebi i svojoj prošlosti. Zato i odnosi između rok-muzike i stvarnosti ne mogu biti drugačiji nego nejasni i zamućeni. Mislim da muzika danas više nema potencijal za globalni preokret, kakav je recimo imao pank krajem 1970-ih. Pank je u nekoj varijanti krajem 1970-ih jednostavno morao da se pojavi. Tu vrstu revolta, ogorčenosti i besa naprosto nije bilo moguće kontrolisati i suzbiti, kao ni zaobići ili sprečiti. I taj revolt je svoju idealnu formu pronašao u panku.
Prostori slobode su se u međuvremenu suzili u nekom suštinskom smislu. Svet je danas – uprkos silnim raspravama o demokratiji – neslobodno i nesigurno mesto. Ratovi, pobune i protesti svedeni su na lokalni, gotovo komunalni nivo, ali zato nisu manje strašni, okrutni ili opasni. Muzika verovatno ima neki društveni i politički uticaj na tom lokalnom nivou, ali na globalnom nivou taj uticaj uglavnom je nevažan. Mnogi autori sanjaju društvene promene, ali mehanizmi društvene i medijske kontrole toliko su usavršeni da muzika danas ne može da postane katalizator nekih društvenih promena.
-pročitajte još: Petar Janjatović: Kao da je bilo nekad
Kažete da su mehanizmi kontrole usavršeni. Ko nas to konkretno kontroliše?
Mislim da će prava pobuna početi kad ljudi pobacaju mobilne telefone i isključe internet. Mediji su danas glavni zavojevači. Pogledajte samo najnoviji fenomen severnokoreizacije medija u regionu, uključujući i Hrvatsku. Ideja slobodnih medija i ideal slobodnog društva doživeli su poraz. Sigurno je da su siromaštvo, nezaposlenost i nejednakost dovoljni katalizatori, jedino što još ne postoji forma koja bi sve to i kanalisala.
Zanimljivo da se, nakon svih mogućih revolucija, vraćamo uvek na istu političku situaciju. Leonard Koen je još 1988. u o pesmi Everbody Knows lucidno napisao „Everybody knows the good guys lost / Everybody knows the fight was fixed / The poor stay poor, the rich get rich / That's how it goes“. Literatura je u međuvremenu itekako uticala na našu svakidašnjicu. Orvelovu „1984“ i „Minority Report“ Filipa K. Dika više ne čitamo kao distopijsku, već realističku književnost. U stara vremena špijuniralo se zbog političkih ili eventualno seksualnih sklonosti, a danas su na udaru naše svakodnevne navike. A povod je naravno uvek profit. Zbog svega toga se Karl Marks vratio na velika vrata. Muzika u eventualnim društvenim promenama može biti samo kulisa.
Ima li muzike dovoljno u regionalnoj savremenoj književnosti? I zašto je to uopšte bitno?
Popularna muzika – posebno jugoslovenski rok – nakon raspada Jugoslavije postala je zahvalna i praktično neiscrpna književna tema. Mislim da se danas – fikcijski ili nefikcijski – piše o jugoslavenskoj rok-muzici više nego ikada. Pa samo je u Srbiji prošle godine izašlo pet knjiga o Džoniju Štuliću. Stari vinili Azre, Parafa, Šarla akrobate, Lune, Zabranjenog pušenja i drugih dosežu rekordne iznose, što je samo jedan od dokaza koliko se ta muzika i danas sluša.
Zanimljivo je da su referentne knjige o jugoslovenskom roku napisali mlađi pisci, poput Đorđa Matića, Marka Pogačara, pokojnog Ante Perkovića ili Muharema Bazdulja, a ne Miljenko Jergović, Aleksandar Hemon ili Svetislav Basara koji su bili „svedoci vremena“. Interesantno je da prave analize još nisu napisane, kao ni celovite biografije ključnih rok-autora ili veliki romani o muzičkom odrastanju, tako da u tom smislu pravi trend pisanja o muzici tek predstoji.
Ponešto je ipak napisano. Ante Perković je u svojoj knjizi zaključio da je jugoslovenski rok bio sedma jugoslovenska republika i da je to bila ta imaginarna „zemlja za sve nas“, o kojoj je pevao Milan Mladenović. Krajem 1980-ih činilo se da ta „sedma republika“ zaista postoji, ali onda je na scenu stupio, rat, nacionalizam i turbo-folk. Protiv tako moćnih neprijatelja pankeri, darkeri i drugi, zapravo devojčice i dečaci s gitarama, zaista nisu mogli da se bore.
-pročitajte još: KUD Idijoti – neko se menjao, a neko nije
Šta je s današnjim bendovima poput Elementala ili Dubioze kolektiv? Oni su jedni od onih koji u svojim tekstovima kritikuju društvo i aktuelnu politiku.
Mislim da je tu problem što ti bendovi ne donose neku novost – neku novu muzičku ili političku misao – već manje-više vešto prepevavaju već uobličene političke zaključke. To, naravno, nije loše, ako su ideje progresivne. Sasvim je neistraženo koliko je jugoslovenski rok uticao na raspad države i početak rata. Mislim da je u tom smislu uspeh grupe Riblja čorba – zasnovan uglavnom na rigidnom nacionalizmu – bio katalizator, iako je ta grupa po svemu bila retrogradna.
U poslednjoj knjizi pišete o životu jednog dečaka i njegovih roditelja u socijalizmu. I tamo je muzika česta tema, što i sam naziv knjige može da nagovesti. I pišete o dečakovoj kratkoj „pevačkoj karijeri“. Da li je knjiga autobiografskog karaktera?
„Longplej“ jest knjiga o odrastanju uz ploče i muziku u Osijeku krajem 1970-ih i početkom 1980-ih, ali nije klasična autobiografska knjiga. Ja volim „nečiste“, hibridne književne žanrove, poluautobiografske i fragmentarne, naizgled nepovezane, često između poezije i proze, u kojima baš i nije jasno što se stvarno zbilo, a što je izmišljeno. I u mojem srećnom i usamljeničkom detinjstvu, kao i u tolikim drugim, gramofon i ploče dugo su bili u centru pažnje. Kasnije sam shvatio da je moj identitet nastao u tom, rekao bih privilegovanom tipu odrastanja u istočnoj Evropi, u ispremeštanim svetovima, u jednoj austrougarsko-jugoslovenskoj palanci kakav je u to vreme bio Osijek.
Identitet tog grada – poput tolikih drugih u istočnoj Evropi – naprosto je izbrisan tako da je taj grad, Osijek, danas meni stran i neprepoznatljiv. I time važniji kao književna tema. Rat je verovatno baš i vođen da bi se satrla i uništila naša prošlost. Pisci kao što su Tomas Brusig i Kšištof Varga pišu o istim ili sličnim motivima i emocijama, što znači da je reč o širim istočnoevropskim fenomenima.
Čini se da je „Longplej“ jugonostalgična knjiga. Zašto?
Moram reći da je meni „politička jugonostalgija“, za razliku od „kulturne“, odbojna i antipatična. Mene interesuje na koje je sve načine jedna fascinantna kultura formirala moj identitet: zašto sam recimo slušao neke ploče, a neke druge nisam... Slično je i s knjigama, filmovima i televizijskim serijama.
-pročitajte još: Balkan-rok: muzika s druge strane
Danas se pomalo zaboravlja kakav je uticaj imala omladinska štampa i omladinska književnost, specijalizovani muzički magazini i specijalizovane radio i TV-emisije – Polet, Studentski list i Quorum, Džuboks i Rock, Hit meseca, Po Vašem izboru i Rock express. Čitave generacije odrastale su u tom paralelnom kulturnom svemiru. Slično Turskom carstvu i Austrugarskoj carevini, i Jugoslavija je postala pravi kulturni fenomen tek nakon što je definitivno propala. Zanimljivo da nova relevantna književnost u regionu nastaje iz tog zajedničkog kulturnog nasleđa, a ne iz nacionalnih narativa, i da su pisci u regionu sve sličniji, bliži i povezaniji.
Na koji način su ti pisci danas bliži?
Mislim da je književna saradnja u regionu danas iskrenija i smislenija nego što je bilo u Jugoslaviji. Tada je književna saradnja bila opterećenija ideologijom i politikom. Danas se pisci iz regiona okupljaju i sarađuju zato što to žele, a ne zato što to moraju ili misle da bi trebalo. Književne generacije u regionu sjajno su povezane sistemom festivala i onlajn-časopisa i, što je još važnije, postoji konstantno interesovanje za regionalnu scenu. Mislim da današnja književnost živi upravo u tom međuodnosu.
Nenad Rizvanović je rođen 1968. godine u Osijeku. Diplomirao kroatistiku 1994. na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Prozu i kritiku objavljuje od 1985. Od 2001. radi kao urednik u izdavačkoj kući. Do sada je objavio knjige: Trg Lava Mirskog (2001), Dan i još jedan (2003), Zemlja pleše (2006), Sat pjevanja (2009), Valceri iz Translatanije (2018) i Longplej (2020).