„Nemam gde da se vratim na Kosovo“

„Moja izbeglička priča počela je još 1999. godine. Otada živim od danas do sutra“, govori Haki Ibrahimi sa Kosova. Supruga i dvoje dece su, zajedno s njim, u prihvatnom centru u Sankt Augustinu, u blizini Bona, izgrađenom u oktobru prošle godine. Soba veličine oko 20 metara kvadratnih, četiri madraca, nekoliko metalnih ormara, televizor, kompjuter i grejalica – to je sve čime porodica Ibrahimi trenutno raspolaže. „Imamo zajedničku kuhinju i kupatilo. Nije nam loše, ali je daleko od dobrog“, nastavlja Ibrahimi. On je jedan od nekoliko hiljada izbeglica sa Kosova koje u Nemačkoj traže bolje sutra. Prema podacima nemačkog Ministarstva unutrašnjih poslova, samo u januaru je u Nemačku stiglo 18.000 ljudi sa Kosova koji se nadaju ostanku u toj zemlji. Međutim, nakon nedavne odluke da se zahtevi odrađuju po hitnom postupku, šanse da se dobije azil ravne su nuli.

Dosta razloga da se Kosovu okrenu leđa

Razlog za povećan broj izbeglica sa Kosova u Nemačkoj nije rat, diskriminacija ili nasilje. Siromaštvo i budućnost bez perspektive mnoge teraju da napuste svoje domove. „Za razliku od onih koji danas dolaze u Nemačku, ja sam sa Kosova pobegao još 1999. godine, tokom ratnih dejstava. Prvo sam bio u Makedoniji, a nakon toga u Beogradu. Bio sam raseljeno lice, pošto je Kosovo tada bilo deo Srbije. Bio sam podstanar. Nisam želeo da budem na teretu države. Radio sam šta sam znao i umeo“, kaže Haki Ibrahimi i priseća se vremena kada je radio kao televizijski voditelj, glumac, bio vođa romske folklorne grupe koja je širom Srbije osvajala prestižne nagrade, ali i autor filma u kojem glumi njegova, sada 18-godišnja kćerka, Santijana.

„Snimio sam desetominutni, dokumentarni film pod nazivom 'Moja porodica Santijana Ibrahimi' kako bi svetu pokazao kako živimo mi Romi. Nažalost, još uvek nije nigde objavljen. Najčešće mi kažu da nemaju para da ga otkupe. To znači manje nade da se vidi ono kroz šta prolazimo“, kaže Ibrahimi skrećući pogled na svog 15-godišnjeg sina Romana: „Sve bi bilo lako da moj Romano nije bolestan. Još od malih nogu ima problema s kičmom. U Srbiji nismo mogli da obavimo operaciju jer nisam imao zdravstveno osiguranje, a ni novca da to platim. Na svu sreću, ovde u Nemačkoj će moj Romano početkom marta da bude operisan i nadam se da će, kao i svi njegovi vršnjaci, moći normalno da hoda i da igra fudbal, što mu je najveća želja“.

Porodica Ibrahimi je u Nemačkoj od oktobra 2014. godine. Prvo mesto njihovog boravka bio je Dortmund, a sada Sankt Augustin kod Bona. Prihvatni centar, bolje rečeno kontejnersko naselje, izgrađen je u oktobru 2014. godine. Njegovo proširenje najavljeno je za april ove godine i trebalo bi da pruži smeštaj za ukupno 54 osobe. „Ovde nas ima iz celog sveta, doduše najviše sa Kosova i iz Srbije. Uglavnom su to Romi. Dobro se slažemo. Niko nas ne dira. Pomažu nam. Meštani nam ponekad donose hranu i odeću. Zovu nas kada imaju neke proslave. Lepo smo prihvaćeni“, ističe Ibrahimi koji, za razliku od ljudi sa Kosova koji trenutno dolaze u Nemačku, ima boravišnu dozvolu i to do avgusta.

„Šta će biti kasnije? Ne znam. Nadam se da ću ostati. Nemam gde da se vratim. U Gnjilanu, na mestu gde je bila moja kuća, sada je autobuska stanica. U Srbiju nemam gde. Živeo sam kao podstanar. I u toj trošnoj kući u kojoj smo živeli, bili smo napadnuti. Veća grupa mladića polupala nam je sva stakla na prozorima. Ne znam. Jednostavno ne znam šta i kako dalje“, kaže Ibrahimi koji je za vreme boravka u Beogradu radio na mnogim različitim projektima u borbi za ljudska prava i protiv nasilja nad ženama. Glumio je i u nekoliko pozorišnih predstava. Ibrahimiju je želja da taj rad nastavi i u Nemačkoj. Međutim, nerešen status, nemački jezik koji ne govori, ali pre svega nedostatak finansijskih sredstava, na vrhu su spiska razloga zbog kojih to ne može da nastavi.

Žrtve lažnih obećanja

Stanovnici Kosova u Nemačku uglavnom dolaze ilegalno. Na osnovu dogovora koji je postignut pod pritiskom Evropske unije, oni na granici sa Srbijom dobijaju privremeni dokument na osnovu kojeg imaju pravo na boravak u Srbiji u trajanju od sedam dana. Za to vreme se na razne načine uglavnom prebacuju do Mađarske gde granicu prelaze ilegalno. Ulaskom u Mađarsku, ušli su u šengenski prostor gde im granični prelazi do Nemačke više ne predstavljaju problem. „Nemam šta da vam krijem. I mi smo u Nemačku došli preko šuma“, kaže Haki Ibrahimi ne navodeći više detalja jer strahuje da će to pogoršati njegov status u Nemačkoj. Za njega i njegovu porodicu Nemačka je poslednja nada. Svestan je da Savezni zavod za migraciju i izbeglice sada svaki zahtev građana Kosova razmatra najviše dve sedmice. Njihovi zahtevi se sada obrađuju brzo, kao što se to čini i sa zahtevima građana Srbije, Bosne i Hercegovine i Makedonije, država koje su početkom oktobra prošle godine proglašene zemljama sigurnog porekla.

Građani Kosova u svojoj domovini ne vide šansu za budućnost. Prosečna penzija je 65 evra, dok je minimalni lični dohodak 170 evra. Zvanično je nezaposleno 45 odsto stanovnika Kosova, a nezvanično je taj broj daleko veći jer mnogo nezaposlenih uopšte nije prijavljeno na birou za zapošljavanje. Ljudi sa Kosova koji budu prisilno vraćeni, kako prenose nemački mediji, izjavljuju da će ponovo pokušati da dođu u Nemačku i potraže azil. Svoje kofere sa suprugom i detetom već pakuje i stariji Hakijev sin. „Dolaze ovde u Sankt Augustin. Tada će nas u ovih 20 kvadratnih metara biti sedmoro. Ono što znam jeste da će nam biti tesno i da nam je budućnost u Nemačkoj neizvesna“.