Nema više tihih neonacista

Svaki drugi građanin Nemačke se, zbog velikog broja muslimana, ponekad oseća „kao stranac u sopstvenoj zemlji“. Takođe, 58 odsto ljudi smatra da su Romi i Sinti „skloni kriminalu“ i videli bi kao problem ukoliko pripadnici te manjine žive u njihovom komšiluku. Čak 40 odsto smatra da je „odvratno“ kada se homoseksualci ljube u javnosti. To su rezultati opsežne studije Univerziteta u Lajpcigu koja je u sredu (15.8.) predstavljena pod nazivom „Razularena sredina“ (Die enthemmte Mitte). Izraz „sredina“ se u ovom kontekstu odnosi na sredinu društva, srednji sloj, građane koji se prema glasačkim navikama ne ubrajaju u ekstremnu desnicu ili levicu. Već u naslovu studije se čita glavna poruka – sredina društva postala je radikalnija i isključivija. Doduše, broj onih koji bi se mogli svrstati u „ekstremne“ ili zagovaraju nasilje, nije porastao u poređenju s prethodnom studijom rađenom 2014. godine. Za potrebe ankete ispitano je 2.400 osoba starosti između 14 i 93 godine.

„To što Nemci gaje sve više resentimana nije iznenađujuće, ali jeste zastrašujuće“, piše Landescajtung (Lineburg). „Ogorčeni građani polako pomeraju vrednosni okvir Nemačke udesno. Nehumanost kap po kap truje umove i to pre nego što je i jedan jedini građanin Nemačke morao da se odrekne dela životnog standarda zbog izbeglica. Ova zemlja postaje sirovija, zemlja u kojoj su siromaštvo i bogatstvo nasledni, sloboda i bezbednost se podrazumevaju, ali se najvažnijim od svega smatra – blagostanje. Kao i u Vajmarskoj Republici, radikalizacija sredine ne dolazi kao vidljivi skok, već ona puzi. U tome je najveća opasnost. Da je neko pre deset godina tražio da se puca na izbeglice, ostao bi izolovan. Danas birači hrle da daju glas takvim političarima“, piše list.

Time se misli na stranku Alternativa za Nemačku koja gaji antiizbegličku i antiislamsku retoriku. Šefica te stranke Frauke Petri je čak u jednom intervjuu rekla (tobože samo podsetila) da je dužnost nemačkih policajaca da pucaju na sve one koji ilegalno dolaze u zemlju. Njena stranka je nakon jakih dvocifrenih rezultata na izborima ušla u nekoliko pokrajinskih parlamenata, a pred savezne parlamentarne izbore sledeće godine može da se nada podršci oko 15 odsto birača. I u studiji Univerziteta u Lajpcigu potvrđeno je da upravo birači i simpatizeri Alternative imaju najekstremnije stavove po pitanju manjina.

Berlinski list Tagesšpigel primećuje da se više ne radi o fenomenu tihih desnih ekstremista, koji se onda tu i tamo pokažu na ulici ili u nekom ispitivanju javnog mnjenja. „Ne radi se više o neonacistima u klasičnom smislu, već o mnogima koji se glasno brinu za to da se njihov glas čuje i, poput Pegide, izlaze na ulice. Ili glasaju za Alternativu, partiju koja je postala otadžbina za ljude s desnim svetonazorom. Svaki peti ispitanik izjavljuje da je spreman da se fizičkim nasiljem obračuna sa strancima. To je signal za uzbunu.“

Fraje prese (Kemnic) posvećuje se jednom drugom rezultatu studije – 26,4 odsto ispitanika smatra da je besmisleno politički se angažovati. To dokazuje, piše list, ogroman gubitak poverenja u kompetentnost političkog sistema. „U međuvremenu, u Nemačkoj raste antidemokratski potencijal koji etablirane partije moraju ozbiljno da shvate. Pogrešno bi bilo čekati da desno-populistička i delom ekstremna sablast jednostavno izvetri. Najnoviji razvoj pokazuje da demokratija nije poklon, već da se uvek iznova mora potvrđivati kao temelj društva.“

Konzervativni dnevnik Velt ima nešto drugačije tumačenje: „Odgovori ispitanika nedvosmisleno pokazuju da averzije prema manjinama ponovo rastu, bez obzira na to da li se radi o muslimanima, homoseksualcima ili Sintima – te su grupe bile eksplicitna tema nekih pitanja. Ali sličan bi se ishod dobio i da su pitali o bankarima, protivnicima energije vetra ili zagriženim ljubiteljima noćnih žurki. Takve averzije često su izazvane strahom – i to višeslojnim. Da li su to radikalno desni stavovi? Nisu. U spektru svih partija svako bi mogao da nađe po neki primer kojim opravdava nelagodu koju oseća. Da li politika mora ozbiljno da shvati takvo raspoloženje? Da – ali ne tako da kompletno prilagodi svoje mere tom raspoloženju.“

O tome piše i Darmšteter eho: „Svaki čovek oseća subjektivno, to se mora prihvatiti. Nekim političarima bi dobrodošlo da napuste berlinsku čauru i spuste se na zemlju. Jer oni nemaju rešenja za mnoga pitanja odlučujuća za društvenu koheziju – recimo pitanja kolike će biti penzije. Naravno da desničarski ekstremizam ne nudi prave alternative, ali on se pretvara da ih nudi i to na grubo pojednostavljeni način. To je uvek magnet za sluđene glave. Najbolje sredstvo protiv smeđih demagoga (smeđe, kao metafora za naciste, prim. red.) jeste dakle da se ljudi ozbiljno shvate, da se saslušaju i da se onda ponude verodostojni odgovori umesto udarničkog blebetanja ili kukavičkog ćutanja.“

Na kraju valja pomenuti da mnogi novinari i stručnjaci sumnjaju u verodostojnost studije „Razularena sredina“, odnosno vide nameru da se situacija u društvu predstavi dramatičnijom nego što jeste. Tako recimo Folksštime (Magdeburg) podseća da tu dvogodišnju studiju finansiraju političke fondacije Hajnrih Bel i Roza Luksemburg, koje su bliske Zelenima odnosno Levici. Političari tih partija inače redovno upozoravaju na radikalizaciju društva.

Klaus Šreder, istraživač ekstremizma sa Slobodnog univerziteta u Berlinu, smatra da su pitanja postavljana tendenciozno: „Imamo recimo jedno pitanje koje je tipičan primer sugestije, naime: Stranci dolaze ovde samo da bi iskoristili našu socijalnu državu. Ali niko ne zna zašto stranci dolaze. Dakle svako bi rekao, da, verovatno ima mnogih koji žele da iskoriste naš socijalni sistem, dok ima i onih koji ne dolaze zbog toga. Ali kada su ispitanici prisiljeni da odgovore na paušalno, uopšteno pitanje, onda i nemaju mnogo mogućnosti“, rekao je Šreder u intervjuu za Dojčlandfunk. Za njega je najvažniji nalaz studije da nema rasta desnoekstremnih stavova. Kada se pogleda broj ljudi koji zagovaraju diktaturu ili imaju razumevanja za nacistički režim, onda se dobije ishod da je ekstremno 7,6 odsto ljudi na istoku Nemačke (bivši DDR) i 4,8 odsto na zapadu zemlje. „To je najniža vrednost koju su ovi istraživači ikada izmerili. Ali to se uopšte ne pominje“, dodaje Šreder.

Kompletnu studiju Univerziteta u Lajpcigu na nemačkom jeziku možete preuzeti ispod teksta (pdf-format).