Nema prijateljstva – postoje samo interesi | Politika | DW | 10.07.2015
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Nema prijateljstva – postoje samo interesi

Američki „prijatelji“ špijuniraju nemačke političare, koncerne i građane i to, između ostalog, i iz ekonomskih interesa. Berlin, međutim, čini sve da zaštiti to „prijateljstvo“ iako je ono usmereno protiv njega.

Sve što je tehnički moguće – to se i radi. I to bez obzira na „prijateljstva“ ili saveze. Posle otkrića Vikiliksa svako u Nemačkoj bi trebalo da se podseti reči Šarla Degola: „Između država ne postoje prijateljstva, već samo interesi“. SAD očigledno smatraju da je špijuniranje centra moći u Nemačkoj u njihovom interesu. I zato su prisluškivale kancelarski ured, ko god da je u njemu sedeo: Helmut Kol, Gerhard Šreder ili Angela Merkel.

Prošle nedelje smo saznali da postoji 125 telefonskih priključaka koji su nadzirali decenijama. No, to nije ništa u odnosu na broj priključaka koje Amerikanci špijuniraju uz pomoć centrale Nemačke tajne službe u Bad Ajblingu. Njih ima 300 puta više, naime – oko 40.000! No, lista tih brojeva se čuva u tajnosti – u kancelarskom uredu... Samo penzionisani sudija Kurt Graulih ima uvid u nju i o tome će najesen podneti izveštaj parlamentu.

Nemačka vlada ne želi istragu

A tek je mesec dana otkako je savezni državni tužilac Harald Range rekao da neće pokretati istragu zbog prisluškivanja mobilnog telefona kancelarke Angele Merkel zbog navodnog nedostatka dokaza. No, treba znati da državni tužilac nije nezavisan – već je upućen na instrukcije Ministarstva pravosuđa.

von Hein Matthias Kommentarbild App

Matijas fon Hajn, DW

Nemačka vlada kao da ne pokazuje ni najmanju želju da učini nešto protiv američkog špijuniranja. Rasvetljavanje se sabotira i odugovlači sa najvišeg mesta – iz obzira prema moćnom partneru. To ne liči na postupanje suverene države. Nemačka javnost i političari su najpre osećali bojazan, a sada preko izvesnosti, zapanjenosti i ogorčenja, stižu do faze rezignacije.

Špijunaža ostaje špijunaža

A to nije mala stvar kada jedna strana sila na jednu državu baci gustu mrežu tehničkih sredstava za špijuniranje. Tu ne pomažu izjave poput one koju je dao Ned Prajs, portparol Nacionalnog saveta bezbednosti SAD: „Načelno nema špijuniranja u inostranstvu ako to nije u interesu nacionalne bezbednosti“. Jer, nacionalni interesi mogu da se čuvaju i brane na mnogo načina – ne samo „borbom protiv terorizma“.

To se vidi i po istoriji špijuniranja. Još u junu 2001, tri meseca pre napada u SAD od 11. Septembra, Evropski parlament je objavio izveštaj o američkom špijunskom sistemu „Ečelon“. Još tada je bilo jasno da SAD svoje mogućnosti za špijuniranje koriste i da bi stekle ekonomske prednosti. Izveštaj sadrži konkretne primere privredne špijunaže. Kao i konstataciju da američke vlade od 1990. „sve više izjednačavaju ekonomsku i nacionalnu bezbednost“.

Jak signal bi bio na mestu

Jasno je da je špijunaže uvek bilo. Ali, Nemačka ne mora da to samo bespomoćno posmatra. Ili da pušta da je vuku za nos kao što su to učinili Britanci: oni su 2001. na zahtev Nemačke saopštili da je radarska kupola koju su postavili na krov svoje ambasade u Berlinu – umetnički projekat. U krivičnom zakoniku postoji paragraf 99 koji predviđa kazne za aktivnosti tajnih agenata. On ne bi trebalo da se primenjuje samo protiv ruskih, kineskih i iranskih agenata, već i protiv američkih, britanskih i francuskih. Nemačka bi mogla da uputi Vašingtonu i jače signale od zvanja američkog ambasadora u kancelarski urede na raport. Jedan stvarno jak signal bi, na primer, bio: azil za Edvarda Snoudena.