Nemačka kao Kajmanska ostrva

Nemci vole da su najbolji. U fudbalu, recimo. Imaju najbolje automobile. Najveći sajam knjiga na svetu. Najviše putuju. Ali ne zaostaju za vrhom nogo ni kada su u pitanju poreske oaze. Naime, Mreža poreske pravde (Tax Justice Network – TJN) predstavila je rang-listu prema kojoj je Nemačka osmo po redu omiljeno pribežište za poreske neplatiše. Omiljenije od Paname ili britanskog ostrvca Džersija. TJN je prošle godine otkrio da se širom sveta utaji 280 milijardi evra poreza godišnje. Aktuelna lista kotira zemlje prema tome koliko je u njima lako zamesti poreklo novca. Ta kategorija je ukrštena sa značajem zemlje u međunarodnom finansijskom saobraćaju, pa je jasno zašto su među 10, osim Nemačke, i SAD i Japan. Prvak svet u ovoj kategoriji i dalje je Švajcarska.

Vlasnik nepoznat

Jedan od autora analize, Markus Majncer, objašnjava nam da je u Nemačkoj lako prikriti profit. Recimo, preduzetnici ne moraju baš uvek da objavljuju svoje godišnje obračune. Postoje klauzule koje im omogućavaju da prihode prikriju. „Teško možemo znati šta te firme u Nemačkoj uopšte rade, koliki im je promet, šta plaćaju od poreza. U drugim zemljama nije tako, tamo poreska služba svakako želi da vidi svaki godišnji obračun“, kaže Majncer.

I ne samo to – osim što se ne zna kolike su pare, u Nemačkoj ne mora da se zna ni čije su pare. „Preduzetnici ne moraju da objave ko je zapravo njihov vlasnik, dakle kojoj osobi od krvi i mesa zapravo čitava firma pripada“, nabraja stručnjak TJN. Anonimnost najviše odgovara mafiji, korumpiranim političarima ili stranim diktatorima koji, tako se veruje, godišnje u Nemačkoj operu između 29 i 57 milijardi evra.

Zvuči neverovatno – uređena, birokratska, pedantna Nemačka zapravo je poreska oaza za gangstere i mufljuze? „Ne možemo baš da govorimo o poreskoj oazi“, kaže za DW Tomas Ajgentaler iz poreskog sindikata. „Recimo da imamo nekih rupa u sistemu koje se često koriste.“ Navodi da političari veštački smanjuju broj radnika u pokrajinskim poreskim organima, i da bi kontrolora trebalo da bude bar 20 odsto više. Možda bi više osoblja sprečilo predsednika Bajerna Ulija Henesa da utaji milione od poreza. Ili nemačke poslovne banke, koje su navodno od države prikrile desetak milijardi evra poreza na kapitalnu dobit.

Festival licemerja

Dugo su se nemački političari obrušavali na komšijsku Švajcarsku u kojoj najviše Nemaca krije porez od države. Tako je bivši ministar finansija Per Štajnbrik – inače poraženi socijaldemokratski kandidat za kancelara – upozoravao Švajcarce da bi mogla da im stigne „konjica“ ukoliko nepristanu da otkriju identitet nemačkih mušterija koje taje porez u tamošnjim bankama.

Markus Majncer ovakve izjave nemačkih političara označava „festivalom licemerja“, jer, na kraju krajeva, zakoni ostavljaju prostor za prevare. Ili, kako kaže Tomas Ajgentaler, ne mora se ići van Evrope da bi se našli potpuno različiti poreski zakoni. Razlike u stopama poreza prosto mame velike profitere da porez prijavljuju tamo gde je stopa niža. „Međunarodne firme imaju opcija koliko hoće“, zaključuje Ajgentaler.

Autori: K. Henike / M. Guarino / N. Rujević
Odg. urednik: Darko Janjević