„Ne trošiti pare na lažne tražioce azila“ | Evropa | DW | 21.11.2017
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

intervju

„Ne trošiti pare na lažne tražioce azila“

Najbolji način da Srbija pomogne Nemačkoj je prihvatanje ljudi po readmisiji, kaže za DW komesar za izbeglice Vladimir Cucić. „Cenim svakog ko je otišao da radi. Ali onaj ko je otišao na azil sa namerom da ne radi?“

DW: Tražioci azila iz Srbije bili su prvi na listi tražilaca azila u Nemačkoj pre nekoliko godina. Broj je od tada drastično pao. Koji su glavni razlozi za takav razvoj?

Vladimir Cucić: Drago nam je zbog toga. Kada smo 2008. formirali Savet za migracije, Srbija je nažalost bila prva zemlja po broju lažnih tražilaca azila u celoj Evropi. Uspeli smo tada da dogovorimo sa Danskom, skandinavskim zemljama, Holandijom, Belgijom, ali pre svega Švajcarskom i Nemačkom da krene povratni proces.

Povratak iz Nemačke danas čini 85 odsto povratka, ali je manji nego što su obe zemlje očekivale – prošle godine je vraćeno oko 3.000 ljudi, ove godine smo i dalje na ispod 2.000. To je možda dobar znak jer je trend odlazaka daleko manji nego što je bio, najveći deo problema je rešen. Uvek smo imali veliko razumevanje za komplikovan sistem u Nemačkoj i uvek smo im govorili: „Ljudi, kako možemo da pomognemo? Skratite proceduru, Srbija je sigurna zemlja, vratite ih za 48 sati.“ Ne treba tu puno pameti.

Da li je to deo opšteg trenda u kojem Nemačka sve više zatvara vrata za potražioce azila?

Ako neko ima razumevanja za poziciju Nemaca, mi imamo. Imamo 12 odsto stanovnika koji nisu ovde živeli do 1991, znamo šta znači dobiti 1,5 odsto stanovnika u roku od jedne godine. Prvi smo rekli Nemcima da su svi tražioci azila sa područja čuvenog jugoistočnog Balkana realno lažni tražioci azila. Može se naći poneki individualni slučaj gde nije reč o šikani cele grupe – kad nekog ne voli maćeha ili duguje nekome pare pa je morao da pobegne.

Najbolji način na koji zemlje jugoistočne Evrope u ovom trenutku mogu da pomognu Nemačkoj, koja je pritisnuta stotinama hiljada ljudi, jeste da što pre prihvate svoje ljude po readmisiji. Svaki oslobođeni krevet u Nemačkoj znači. Povratnici najčešće imaju gde da se vrate – možda nemaju posao, ali nemaju ga ni drugi. Želimo da pomognemo Nemačkoj da što pre vrati lažne tražioce azila, da na njih ne troši pare kako bi mogla da ih potroši na Sirijce i Avganistance koji će realno ostati tamo.

Pominjete sigurne zemlje – pre tri godine je Bundestag svrstao Srbiju u sigurne zemlje porekla, a do danas su to sve zemlje zapadnog Balkana. Kako Vam deluje uopšte taj koncept? Da li za bilo koju zemlju sveta možete staviti ruku u vatru da tamo niko nije progonjen na bilo koji način?

Pitanje je sasvim na mestu kada znamo da neko usred Pariza može da ubije više od stotinu ljudi. Ali moramo da pođemo od pretpostavke da je negde pristojno i sigurno živeti. Srbija je pošteđena (kuca u drvo) terorizma svake vrste. Možda je upravo pošteđena zbog svog postupanja prema migrantima jer kažu: „Srbistan nas je primio raširenih ruku.“ Zašto je onda Srbija manje sigurna za onog ko ode iz Kostolca da traži azil nego za mene, moju decu i unučad?

Serbien Roma-Kinder in Niš

Romsko naselje u Nišu

Ali azil uglavnom traže Romi…

Ima i Bošnjaka itekako, ima i Srba koji lažu.

Ipak su najvećim delom Romi. Hamburški profesor međunarodnog prava Norman Peh je u jednom intervjuu za DW rekao da Romi na Balkanu nisu progonjeni u klasičnom smislu, ali da postoji takozvani kumulativni progon. Kada pogledate statistike o nezaposlenosti, obrazovanju, stambenoj zbrinutosti, pristupu vodovodu i kanalizaciji – položaj Roma je sumoran i ne možete reći da su baš u istom sosu kao Vi ili ja.

Mene je Ljuan Koka – moj drug Rom, nekadašnji poslanik i sjajan književnik i pesnik – svojevremeno pitao koliko Roma zapošljavamo u Komesarijatu. Rekao sam: „Nemam pojma, ja zapošljavam ljude.“ Došli ste u kuću koja u ovom momentu ima sigurno petnaest zaposlenih Roma. Imam puno razumevanje, stalno jurimo pare za bolji smeštaj Roma iz neformalnih naselja, rešili smo Požarevac, Kostolac, skoro celo naselje u Novom Pazaru, radićemo Sjenicu. Da li je to dovoljno? Ma daleko je od dovoljnog. Da li je to deo razloga što ti ljudi beže? Jeste.

Ali je druga stvar u pitanju – cenim svakog ko je otišao u Nemačku da radi, pa makar i najcrnje ili najsivlje. Ko kaže da je došao zbog parčeta hleba da radi, da pogura porodicu da se izbori za obrazovanje za svoju decu… skidam kapu. Ali onaj ko je otišao na azil sa namerom da ne radi? Znajući da neće dobiti azil već da će se razvlačiti dve godine pre nego što budu vraćeni? Izvinite, ali onda se ona čuvena predubeđenja koja imamo potvrđuju. Nije da nemam empatije, ali mislim da to ide protiv najveće većine ljudi koji na drugačiji način žele da obezbede bolji život svojoj porodici.

Kada dođe do readmisije, postoje neki fondovi, neki novac ulazi. U šta se on ulaže?

Malo je tih para stiglo za readmisiju. Uglavnom ih opredeljujemo iz nacionalnog budžeta, ni to nisu velike pare, ali njima pomognemo pedesetak porodica u građevinskom materijalu, ili kupimo tipsku kuću ili uradimo celo naselje. To je prevencija sekundarne migracije (kada oni koji su već vraćeni, još jednom odlaze da traže azil, prim. red.) sa fokusom na ženama i deci – kad zaposlite ženu i deca idu u školu, teško on ponovo ide tamo.

Postoji li pomoć pri zapošljavanju ili prekvalifikaciji?

Postoji pozitivna diskriminacija, programi Nacionalne službe za zapošljavanje… mala je i to para. Ljudi dobijaju ukupno nekih tristotinak hiljada dinara da započnu nekakav posao. Ako već nemate nekakvo znanje i posao, teško ja sa tim, pa je ipak dobro da postoji. Problem je što imamo profesionalne tražioce azila u zemljama zapadne Evrope. Znaju da ne ostavljaju forenzičke tragove – kada budu deportovani, za par hiljada dinara promene ime i prezime, uzmu novi pasoš pa opet probaju.

Da li deluju neke kriminalne organizacije koje vrbuju za takve ture?

Bože sačuvaj. Ko da vidi pare u tome? Ako ne znate gde je kriminal, pratite tok novca – ovde nema novca. Nekad je motivacija bila jača zbog uslova u Nemačkoj. Smanjite šargarepu koja ih tamo čeka i onda će dolaziti samo oni koji zaista žele da rade.

Ne bih Vam citirao bljuvotine od komentara koje dobijamo kada objavimo bilo koji tekst o Romima. Ali mnogi čitaoci su ubeđeni da se kroz readmisiju u Srbiju šalju i oni koji nikada u Srbiji nisu bili. Da li je to tačno?

Ne dešava se, ali se dešava da se vraćaju ljudi koji su po 25 godina tamo. Recimo da neko hoće da se otrese usvojenog deteta koje se nekada zvalo Idriz, a sada se zove Maks, pa je oko dvadesete godine počelo da se drogira pa poočim ne želi više ništa da ima sa tim. To su deca koja nikakve veze sa Srbijom nemaju osim što možda imaju rođake, ili su rođeni na našoj teritoriji, a inače ne znaju ništa – ni slovo srpskog ili romskog. Nije to masovna pojava, ali je bilo slučajeva.

Šta je sa građanima koji žive na Kosovu, uključujući i Albance?

UNHCR je nadležan da vodi računa o povratnicima po readmisiji na Kosmet. Ta nadležnost se svodi na evidentiranje i posle toga ništa. Recimo Rom koji je živeo u Prištini pa se posle mnogo godina vraća – znate koliko će mu se obradovati komšiluk? Jednu noć neće izdržati tamo. Onda oni odlaze u nealbanske sredine, kod Goranaca, Bošnjaka ili Srba, i već za dve nedelje se pojave u Nišu, Vranju ili Beloj Palanci. Imamo poseban centar za to u Beloj Palanci.

Po zakonu je obaveza Komesarijata da u prve dve sedmice vodimo računa o tim ljudima, ako nemaju gde, a posle toga vršimo transfer prema ustanovama socijalnog staranja. Ako su državljani, imaju dokumenta, onda su domaća sirotinja kao i veliki broj drugih ljudi. Ali mi to zapravo ne radimo – imamo ljude koji su vraćeni po readmisiji, ali su po pet godina u centrima. Jer gde ćeš sa njima, sa staricom od 70 godina koja nema pare za dom za stare? Ljudski je da te ljude i decu ostavimo makar u centrima.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM