Ne postoji zajedničko sećanje na Prvi svetski rat | Evropa | DW | 09.11.2018
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Intervju

Ne postoji zajedničko sećanje na Prvi svetski rat

To kako se Britanci, Francuzi, Belgijanci, Srbi, Poljaci ili Nemci nose s nasleđem Prvog svetskog rata, pokazuje da ne postoji nekakvo zajedničko, evropsko sećanje na taj rat, ocenjuje nemački istoričar Jern Leonard.

DW: Gospodine Leonhard, Vaša nova knjiga koja je objavljena povodom stote godišnjice kraja Prvog svetskog rata, nosi naziv „Preopterećeni mir“. U kojoj meri je taj mir bio preopterećen?

Jern Leonhard: Prvi svetski rat je bio rat u kojem je javnost – novinari, mediji – učestvovala mnogo više nego što je to bilo u prethodnim ratovima. Pored toga, to je bio rat u kojem se nije više radilo samo o Evropi. Više se radilo o globalnim zahtevima: o Aziji, o Africi, o budućnosti kolonijalizma.

Osim toga, radilo se o ideji ukidanja koncepta rata jednom i zauvek. Pri tom su, naravno, prepreke za sile pobednice bile ogromne. Kombinacija svih tih elemenata – javnost, svet a ne Evropa, ideja „nikad više rat“ – vodi ka preopterećenosti.

Tadašnji predsednik Sjedinjenih Država Vilson, na Parisku mirovnu konferenciju 1919. došao je sa dve centralne teze: samoopredeljenje i zaštita manjina. Da li su ti motivi bili previše idealistični?

Lako je to danas kritikovati, jer znamo koje su bile posledice. Međutim, na to pitanje se mora odgovoriti s argumentima iz tog vremena. Liga naroda se nakon 1919. snažno zalagala za te koncepte. Razlog je bio u tome što je homogena nacionalna država važila za šansu da se reše problemi koji su doveli do rata 1914. godine.

To se vrlo jasno prepoznaje po načinu na koji se Liga naroda zalagala za razmenu stanovništva između Turske i Grčke. U pregovorima je to značilo: ako se problemi nacionalnih manjina ne mogu rešiti drugim putem, onda se stanovništvo mora „razdvojiti“.

To je bio koncept koji je ipak propao.

Da. Ključna stvar koja se pojavila 1919. godine u Parizu jeste da koncept nacionalnog samoopredeljenja nikada neće biti primenjen u čistom obliku. Umesto toga, Vilson je shvatio gde sve mora da napravi kompromise. Kako stvoriti stabilnu poljsku državu, koja može da opstane i u ekonomskom smislu? Toj državi bio je potreban izlazak na more, što je tada uspostavljeno kroz koridor prema Baltičkom moru. Na tom koridoru nije se uvek obaziralo na nacionalno samoopredjeljenje. U mnogim spornim pitanjima suprotstavljali su se geografski, istorijski, privredni i strateški argumenti, a princip nacionalnog samoopredeljenja često je bio samo jedan od mnogih argumenata.

Deutschland Jörn Leonhard Historiker

Jern Leonhar: Prepreke za sile pobednice bile ogromne

Pri tom je Vilson pojam „samoopredeljenje“ shvatao na dva različita načina – kao nacionalno samoopredeljenje i kao demokratsku vladavinu. To znači da postoji poveznica između ideala nacionalne države i funkcionalne demokratije. Postavilo se i pitanje da li to samoopredeljenje treba da važi i za kolonijalna društva – što je Vilson u takvoj formi odbacio. Upravo zbog takvih ograničenja, verodostojnost tog principa i s njim povezana zapadna demokratija pretrpeli su veliku štetu.

Kada govorimo o „internacionalizaciji“ i „Ligi naroda“ – da li se opšta svest nakon 1918. godine proširila i uopšte internacionalizovala?

Sigurno, to jeste ključno iskustvo iz 1918/19 godine – da postoje problemi koji se ne završavaju na nacionalnim granicama. Glavna posledica Prvog svetskog rata jeste masovno izbeglištvo. Nakon 1918/19 na područjima bivših velikih imperija – Osmanskog carstva, Ruskog carstva, Habsburške monarhije – milioni ljudi bili su u bekstvu. Veoma brzo se pokazalo da države nastale raspadom tih imperija nemaju rešenje za takve probleme. Pored toga, nije se znalo kuda sa ratnim zarobljenicima koji su dolazili iz zemalja koje nakon rata više nisu postojale.

Ili uzmimo za primer temu reparacija i dugova: globalizovana dugovanja dovela su do toga da Francuzi i Britanci budu upućeni na nemački novac od reparacija, kako bi mogli da isplate svoje ratne dugove SAD. To je velika tema međunarodnog finansijskog sveta. Može se zaključiti da se ambivalentnost Pariskog ugovora ogledala u tome da je on s jedne strane podržavao internacionalizaciju, a sa druge vodio ka nacionalnoj zatvorenosti, posebno kada su u pitanju migracije, jer su skoro sve zemlje pooštrile svoja pravila. Upravo to je suprotnost koja karakteriše dvadesete godine prošlog veka.

Pogledajmo sadašnjost. Danas u Evropi doživljavamo reafirmaciju nacionalnih identiteta u odnosu na jedan, „evropski“ identitet. Može li se uopšte imati „evropski identitet“?

Tu bih bio veoma oprezan, jer mislim da se prvenstveno moraju razumeti razlike. To sam 2014. godine veoma jasno iskusio kada sam video kako se npr. Britanci, Francuzi, Belgijanci, Srbi, Poljaci, Nemci, nose s nasleđem Prvog svetskog rata. Ne može se govoriti o tome da postoji zajedničko evropsko sećanje na Prvi svetski rat. Nakon 1918/19 bilo je veoma mnogo ljudi koji smatrali da odgovor na iskustva Prvog svjetskog rata mora biti jedna drugačija Evropa. Setimo se samo Panevropskog pokreta. Onaj ko se bavi Prvim ili Drugim svetskim ratom, on prepoznaje da u evropsku integraciju spada i iskustvo iscrpljenosti, a ne samo idealizam o ideji Evrope. Ni proces francusko-nemačkog pomirenja šezdesetih godina ne bazira se na tom iskustvu iscrpljenosti.

Buchcover Der überforderte Frieden von Jörn Leonhard

Naslovna strana knjige Jerna Leongarda „Preopterećeni mir: Versaj i svet 1918-1923“

Da li se u kulturi sećanja 2018. godine dovoljno jasno odražava raznolikost istorijskih iskustava?

Meni je veoma upalo u oči to koliko su različite nacionalne kulture sećanja, koliko se različito odnosi prema nasleđu Prvog svetskog rata. Uzmimo za primer Francusku. Tamo se poslednjih godina intenzivno raspravljalo o tome da li su dovoljno vrednovana postignuća i žrtve francuskih kolonijalnih vojnika – bilo iz Afrike ili iz Indokine. U zapadnoj Evropi postoje ogromni predeli sa velikim broje belih krstova. A gde su mesta sećanja na muslimanske vojnike? Na hiljade njih iz Senegala poginulo je na Zapadnom frontu.

Potpuno drugačija situacija može se uočiti u Belgiji, koja je za vreme Prvog svetskog rata četiri godine bila pod nemačkom okupacijom. Tamo se radi o pitanjima kolaboracije: ko je profitirao od Nemaca? U Velikoj Britaniji se, s druge strane, postavlja pitanje da li je Prvi svetski rat za britansku imperiju bio pogrešan rat? Pitanje je da li je Velika Britanija možda trebalo više da se usmeri na samu sebe, na svoju imperiju, i da li je angažman u kontinentalnoj Evropi bio pogrešan put? U vreme Bregzita, ta debata još jednom je dobila na relevantnosti.

Trenutno se širom Evrope uočava promena političkog diskursa. Čini se da se on znatno manje nego pre nekoliko godina zasniva na razumevanju. Šta nam to govori o stanju demokratije? Da li je ona ugrožena?

I tu možemo nešto da naučimo ukoliko se vratimo u dvadesete godine prošlog stoleća. Ako je tačan argument da je nemačka Vajmarska demokratija propala već nakon potpisivanja Ugovora iz Versaja, onda ona ne bi mogla da preživi 1923. godinu. Ipak, krajem dvadesetih i početkom tridesetih godina ne pojavljuje se samo italijanski fašizam i ne počinje samo ere ideoloških ekstrema, već je tu i „Nju dil“ Sjedinjenih Američkih Država – a to je tada bio odgovor na krizu demokratije i kapitalizma.

Tako su dvadesete, s jedne strane, lekcija o preopterećenju ratom i ugroženoj demokratiji, ali su, s druge strane, iste te dvadesete dobar su primer koliko otpornost demokratije može biti velika kada je ona pod pritiskom. Ne postoje jednostavne analogije između naše sadašnjosti i prošlosti.

Jern Leonhard je profesor istorije Zapadne Evrope na Univerzitetu Frajburg. Objavio je dve knjige o Prvom svetskom ratu: „Pandorina kutija: Istorija Prvog svetskog rata“ (Die Büchse der Pandora: Geschichte des Ersten Weltkriegs, 2014) i „Preopterećeni mir: Versaj i svet 1918-1923“ (Der überforderte Frieden: Versailles und die Welt 1918-1923, oktobar 2018).

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM

Reklama