Ne poslušni glasači, već ljudi koji misle | Evropa | DW | 09.06.2017
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Zapadni Balkan

Ne poslušni glasači, već ljudi koji misle

Srbija, Bosna i Hercegovina i Hrvatska nisu samo zemlje čiji se stanovnici razumeju bez „titlova“, već su i zemlje koje dele zajedničku prošlost. Iz procesa suočavanja s tom prošlošću ne smeju da budu izuzeti ni mladi.

Zemlje bivše Jugoslavije imaju tešku ratnu prošlost. Više od 20 godina nakon rata, posledice u regionu još uvek se osećaju. Genocid, masakr, proterivanja, silovanja – samo su neki od ratnih zločina. U nekim školama učenici istog razreda i dalje idu u različite učionice kada uče maternji jezik, a u nekim delovima država još uvek važi sistem dve škole pod jednim krovom. Nacionalističke tenzije se u skladu s potrebama politika podgrevaju i često odvlače pažnju od stvarnih problema. Mladi, razapeti između nasleđa, igre, religije, nacije i prijatelja, često ne znaju kuda i kako.

„Toliko godina se seje mržnja i ljudi se trpaju u kolektivni tor, pa je jasno da se iz takvog stanja ne može lako izaći. Sem toga, donosioci odluka ne rade na razvoju građanskog, svesnog i aktivnog društva. Kako vreme prolazi, sve je teže pronaći dobar model kako sa mladima razgovarati o ratovima devedesetih“, kaže za DW Ružica Marjanović, profesorka književnosti i osnivačica užičkog književnog festivala „Na pola puta“.

Njen model je književnost. Ružica Marjanović svake godine spaja mlade iz regiona na festivalu koji se simbolično zove „Na pola puta“ i kroz pisanu reč, razne projekte i radionice, dovodi u pitanje sistem i društvene norme, koje ne moraju uvek da budu i one najbolje.

Jugendliche und Versöhnung in Bosnien, Kroatien und Serbien

Ružica Marjanović: U sredini u kojoj stasavaju današnji mladi manipuliše se pojmom kolektivne odgovornosti koja se gradi na tezi o „nama“

Manipulacija pojmom „kolektivna odgovornost“

Koja je razlika između individualne i kolektivne odgovornosti i da li se mladi danas osećaju odgovorni za ono što su počinili ili propatili njihovi roditelji ili sugrađani? Na to pitanje još uvek teško dati odgovor. „U sredini u kojoj stasavaju današnji mladi manipuliše se pojmom kolektivne odgovornosti koja se gradi na tezi o ’nama’. Društvo čini sve da kroz medije, školu i crkvu, izgradi i očuva ideju kolektivnog, kao modela u koji bi se sakrile individualne gadosti. Zato je važno baviti se razgradnjom tog modela, kadgod i gdegod se to može“, kaže Ružica Marjanović.

I druge organizacije iz Bosne i Hercegovine mostove među mladima grade kroz podizanje građanske svesti i škole ljudskih prava za mlade. „Pre 20 godina osnovni instrument pomirenja u BiH bio je održivi povratak izbeglica. Danas je to saradnja s institucijama na polju građanskog obrazovanja i borba da škole imaju udžbenike koje će činjenično govoriti o ratu. Pomirenje je proces koji nema rok trajanja“, kaže Tamara Zrnović, pravnica iz Bijeljine koja uspešno radi na projektima Helsinškog odbora za ljudska prava Republike Srpske.

Mladi pod pritiskom

Zrnovićeva naglašava da kultura i umetnost doprinose jednom posebnom vidu pomirenja, onom koji je danas mladima preko potreban. Kulturne institucije, muzeji i zgrade od kulturnog značaja su tokom rata bile porušene. Prema njenom mišljenju, upravo ta činjenica daje još veći značaj tim institucijama u procesu pomirenja. Međutim, sam razgovor o netrpeljivosti među pripadnicima naroda u BiH, i za nju je još uvek težak, što s druge strane ne znači da bi ga trebalo izbegavati.

Jugendliche und Versöhnung in Bosnien, Kroatien und Serbien

Tamara Zrnović: Mladima je breme posledica rata samo istovarano na leđa

„Mladi su toliko opterećeni ratnim dešavanjima i nalaze se pod pritiskom koji oni, verujem, nisu ni tražili. Breme posledica rata samo im je istovareno na leđa. I tu dolazi do netrpeljivosti“, ukazuje Tamara Zrnović.

Sličnog su mišljenja i kolege iz Hrvatske. „Svesni smo da otvaramo teme koje bi društvo najradije zatvorilo i zaboravilo, kao da ih nikada nije ni bilo. To je teško, ali time je to za nas još i vrednije“, kaže za DW Mirjana Mikić Zeitoun iz zagrebačkog Centra za mirovne studije. Oni kroz svoje programe žele da podstaknu suočavanje s prošlošću na prostoru bivše Jugoslavije i da kroz angažovanu kulturu smanje govor mržnje i ksenofobiju.

Formiranje slobodnog i odgovornog građanina

Književnost koja preispituje, a ne optužuje, koja od čitaoca traži da razume procese i prepozna zlo, danas je više nego neophodna u školi, prostoru u kome bi se morao formirati slobodan i odgovoran građanin. „Na žalost, takve nastave u našim školama još dugo neće biti, jer nacionalističkim elitama nisu potrebne generacije mladih ljudi koji misle. Njima su u ovom trenutku potrebni poslušni glasači i dobri kupci, koje će, kad zatreba, ponovo lako da pretvore u vojnike i one koji mrze drugačije“, dodaje Ružica Marjanović. Zato je iz škola izbačeno sve što podseća na Jugoslaviju, bratstvo i antifašizam. Nestali su čak i pisci svetske literature koji su važni za razumevanje nastanka i širenja zla, napominje Marjanovićeva i dodaje: „Književnost neće pomoći pomirenju čitavih generacija, ali neke pojedince sigurno može da spasi.“

Jugendliche und Versöhnung in Bosnien, Kroatien und Serbien

Prvi put su stolačka deca, razdvojena u dve škole pod jednim krovom, radila nešto zajedno

Neophodno jedinstvo u regionu

Međutim, pomaka ipak ima. Sa Fondacijom „Mak Dizdar“ iz Sarajeva organizovan je književni susret u Stocu, koji je povezao mlade iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Srbije. „To iskustvo je bilo izuzetno. Prvi put su stolačka deca, koja su razdvojena u dve škole pod jednim krovom, radila nešto zajedno. Do tada su se samo jedni drugima javljali na ulici i to je sve. Sada su zajedno pokazivali Stolac gostima i prvi put išli u kafić ’kod onih drugih’“, objašnjava Ružica i navodi i primer da su srednjoškolci iz Užica posetili Potočare i Srebrenicu. „Mi smo pre toga dugo radili s njima, pripremajući ih da vide ono o čemu se u njihovoj sredini uglavnom ćuti. Bilo je potresno i teško. Ali smo bili sigurni da je važno.“

Bosna i Hercegovina, Srbija i Hrvatska nisu samo zemlje čiji se stanovnici razumeju bez prevoda i „titlova“, već su to i zemlje koje dele zajedničku prošlost i nasleđe. Danas, one samo zajedničkim snagama mogu da pomire svoje narode i da stignu do konačnog isceljenja. Čini se da to hrabro i rade – aktivisti, nevladine organizacije i građani željni promene. S druge strane, podrška političkih elita i dalje veoma često nedostaje, a ustoličeni posleratni sistemi otežavaju, ionako već težak posao.

„Mladi ne smeju da budu izuzeti iz procesa suočavanja s prošlošću, pre svega zato što je njihov sadašnji život bitno ograničen upravo negativnim nasleđem sukoba iz devedesetih godina“, za kaže DW govori Almir Alić, vođa „Outreach-programa“ Međunarodnog krivičnog suda za Jugoslaviju.

Jugendliche und Versöhnung in Bosnien, Kroatien und Serbien

Almir Alić: Mladi danas žive posledice sukoba

„Mladi danas žive posledice sukoba i u smislu podeljenih obrazovnih programa, ali i života u etnički očišćenim sredinama gde se, kroz razne mehanizme, održava stanje narušeno oružanim sukobima. Ponekad po prvi put u životu, oni imaju priliku da prisustvuju zajedničkim radionicama s pripadnicima drugih etničkih zajednica, gde se kroz koncept individualne krivične odgovornosti bori protiv etničke demonizacije čitavih zajednica“, navodi Alić.

„Težak je zadatak usrećiti sve nesrećne, umiriti agresivne, pokrenuti ozlojeđene, ali mi pokušavamo da učinimo koliko možemo i ne odustajemo od poezije, politike, pozorišta, muzike, slikanja i istorije, kako bismo ojačali slomljene zajednice. Kroz njihova sećanja i životne priče stalno ukazujemo na to da je rat ipak mnogo kompleksniji nego što pokušava da nam ga predstavi zvanična politika. Njihova ’kontrasećanja’ – koja nisu usmerena ’protiv’, već otvaraju drugu perspektivu – pokušaj su da se ispričaju i čuju one priče koje uvek ostaju negde na marginama ili nikad ispričane“, kaže Mikić Zeitoun i zaključuje: „Tu su onda umetnici da te priče pretvore u umetnička djela koja će trajati i menjati društvo. Na bolje.“

DW.COM