„Ne dotiču me spoljni ukrasi feminizma“
8. mart 2020.
DW: Nedavno Ste objavili petu zbirku poezije, „Vodič kroz požare". Teme koje preovladavaju su duboko proživljavanje odnosa sa važnim ljudima u našim životima, rastanci, neuzvraćena ljubav, ali i napor da se patnja transformiše u dublji uvid o samom sebi, u sazrevanje. Zbirka je podeljena na sedam delova. Zašto?
Lakićević: Da, to je važno pitanje, razumem patnju, ali sam uvek malo ironična u odnosu na nju. Bol je stvaran, patnja je nekako lična interpretacija nekog događaja, preuveličana reakcija koja najčešće ima veze sa nečim ranijim. Važan mi je taj uvid zato što su meni malo dosadne ljubavne pesme koje se svode na to - ti si uradio nešto što je uzrokovalo moju patnju. Mislim da su to opšta mesta i da ne daju dubinu promišljanja koja su, rekla bih, neophodna u ljudskom životu, a to je zašto tako reaguješ, zašto dozvoliš da se nešto desi. Volim da vidim preispitivanje svedeno u nekoliko stihova, umesto samo neko kukanje. Držim radionice pisanja poezije i često za neke pesme kažem da su korektne, ali previše privatne. Deluje mi kao da sam upala u prepisku koja nije namenjena meni kao čitaocu. Ključno pitanje je - zašto bi ovo nekom ko čita bilo značajno?
Kada je reč o strukturi ove zbirke, da, ona ima sedam delova, a uvodni („U tvojoj kosi") je jedini, uslovno rečeno, srećni deo ove knjige, ti čuveni srećni počeci. Jedan, („Idiott") naslovljen je po kafiću koji je važno mesto za zbirku, a pet preostalih delova nose imena godišnjih doba. Zbirka počinje letom i završava se letom - kao da se napravio jedan krug. Bila su mi važna ta godišnja doba koja prate proces rasta i zaceljivanja nečega. Na kraju je ponovo leto, ali to više nije isto leto kao sa početka zbirke - nešto se desilo. Bez obzira na to o kom je gubitku reč, trud svakog čoveka da se nešto desi u protoku tog vremena, to je značajno, ne svodi se sve samo na prolazak vremena.
DW: Danas je 8. mart, pitanje prava žena je u fokusu pažnje. Rekli Ste da se za prava žena ne treba boriti rečima, nego svojim životom. U pesmi „Nedeljni ručak" Ste napisali - „previše sam glasna za devojčicu, ali još uvek se toleriše, jer sam dete. Znam jednu stvar unapred, muškarci mi neće pokazivati gde mi je mesto, ali neću biti ni nedodirljiva”. Da li je to Vaša borba za prava žena?
Lakićević: Između ostalog. Zanimaju me pesme, kao i stavovi, ali najviše sami primeri konkretnih života žena koje ne žele da budu deo stereotipa koji kaže kako su žene ili poslušne, lake za upotrebu, ukrasne, ili nedovoljno zainteresovane i nedodirljive. U pop kulturi sve to je toliko već eksploatisano da me malo boli glava - muškarac juri nedodirljivu ženu, žene očekuje da će baš ona da nešto promeni kod nekog tipa. Sve je neko jurenje, neka igra, to je toliko dosadno jer je kliše, a mene je malo blam od klišea.
Tu se zapravo radi o usvojenim modelima ponašanja koje treba rešavati, a ne glorifikovati. Sve te nedodirljive žene, ili muškarci koji spasavaju nejake žene su potvrde jedne nezdrave patrijarhalne matrice, koju nekad ne čujem u rečima, ali vidim u delima ljudi koje smatram emancipovanim, i to me poražava. Ta moja borba na koje se pitanje odnosi nije u nekoj agendi, jednostavno sam rođena sa takvim temperamentom, važno mi je da kažem šta imam, ma koliko bilo neprijatno.
Kao mala nisam ni znala šta je feminizam, ali retroaktivno shvatam da sam bila nekakva revolucionarka, naravno, bez ikakve agende. Mislim da je konflikt nekada neophodan, iz njega se stvara bliskost i raste, ako ljudi umeju da ga prevaziđu. Patrijarhat je uništio i žene i muškarce, samo se o negativnom uticaju na muškarce i njihovo mentalno zdravlje manje priča. Ne dotiču me spoljni ukrasi feminizma, koji se danas dobro prodaje ponegde. Dotiče me nečiji životni stil, stav i izbor, iako znam da su za javno delovanje svakako potrebne parole, većina ljudi je jednostavno površna. Ali ja sam ipak manje čovek-parola-poster, više sam ono kako živim svoj život.
DW: U jednom intervjuu rekli Ste da su devedesete godine u Vama ostavile duboki trag. Iako nema ratova, sankcija itd, Srbiju danas mnogi doživljavaju slično kao onu od pre 25 godina. Na pomolu su izbori, podele u društvu su sve oštrije. Da li osećate da nekoj od struja na bilo koji način pripadate?
Lakićević: Meni osećanje pripadnosti nikada nije bila jača strana. Do sada sam uvek izlazila na izbore i glasala, mislim da je to građanska dužnost, kako to kažu. Mada, nama fali i građanska neposlušnost, ona je takođe neki odgovor i reakcija. Smatram da je jako važno biti budan i da ja, kao neko ko piše, ma, kao bilo ko ko živi, ne mogu da se isključim. A kada pratiš sve što se dešava, jednostavno ne možeš da veruješ koliko tu ima apsurda, koliko ništa nije u redu. Toliko puta smo bili iznevereni glasači, a sada sve to prelazi na nivo lakrdije. Ne mislim da je bilo koja država savršena, ali ipak postoji minimum poštovanja prema građanima. Veoma je bolno kada osetiš koliko toga ovde nema.
DW: Bend „Autopark, čiji Ste član, obeležava 20 godina od osnivanja. Uskoro izlazi novi album i za jun su zakazana dva koncerta. Šta je ta grupa danas, a šta je bila kada je nastala? Šta su bili unutrašnji motivi za stvaranje nekada, a šta su sada?
Ognjenka Lakićević: Kada smo napravili bend, bilo nas je troje, a od prve postave sam samo ja tu. Napravili smo ga jednostavno jer smo voleli muziku, bili smo okupljeni oko ideje pravljenja melodične gitarske buke. Želja nam je bila i da pravimo i dobre tekstove, volim kada muzika i kaže nešto dodatno - možda zato što je pisanje tekstova bila moja jača strana. Kada je 2004. godine u bend došao Nikola Berček, gitarista i autor muzike, sve je postalo kompleksnije. Nekako, kao da sam uvek na korak iza onoga što on napravi - moram da pređem neke nivoe da bih mogla da taj zadatak ispunim. Nemamo plan, nikada nismo imali grč da uspemo, jednostavno smo verovali u to što radimo i nismo postali deo neke grupacije. To nije samodovoljnost, nama je drago da se nekom svidi ono što radimo, iako naša muzika ne dolazi do većeg broja ljudi.
DW: U „Vodiču kroz požare" u jednoj pesmi kažete - „hrabri zaljubljeni ljudi koji se polako kreću ka nemilosrdnom streljačkom vodu", u drugoj napuštanje skoro izjednačavate sa smrću, u trećoj opisujete „šest meseci stida", zbog bola posle jednog završenog ili neostvarenog odnosa. Ipak, pri kraju zbirke je pesma u kojoj piše: „Obećaj mi da nikad nećeš voleti traljavo, nikad sa pola srca." Da li se bez takve odluke poezija može pisati?
Lakićević: Sigurna sam da može, ali ‘štekanje' mi ne leži ni u poeziji, ni u muzici. To mi verovatno smeta i u životu. Bude mi depresivno, jer mi deluje da neko ne udiše vazduh, kao da je disanje jako plitko. Mislim da je lakše "štekati se” i za to naći izgovor u kao lošem iskustvu, nego nastaviti da veruješ i da se boriš, ali da pri tome nađeš novi način i da biraš borbe. Čovek, naravno, treba da se zaštiti - ja sam nekada ironična naspram lirskog subjekta ako se on zatrčava u neke gluposti bez ikakve zaštite. Ali rad na sebi i samozaštita ne znače „štekanje". A racionalni pristup koji uvažava emocije, ali i ima kapacitet da promišlja o njima zapravo uvećava naše kapacitete za razumevanje sebe, za međuljudske odnose i za ljubav.
Ognjenka Lakićević, rođena u Beogradu, diplomirila je engleski jezik i književnost na Filološkom fakultetu. Objavila je pet zbirki poezije, među kojima su„Ispod stepeništa", „Ulubljenja , i „Ljubavna pisma Guglu". Članica je rok grupe „Autopark", a od 2014. vodi radionicu za pisanje poezije.