Koliko rasprave može da podnese jedna crkva tokom korona-krize? U vreme kada su ljudi onespokojeni smrću hiljada obolelih, a nauka moli za strpljenje, jer za sada nema lek za pandemiju. U vreme kada su preopterećene mnoge zemlje, pre svega one slabe, bez moderne infrastrukture. U vreme kada se njihovi političari prvo ismevaju ovom virusu, a potom – nakon nedelja izgubljenog vremena – panično menjaju smer i kao podivljali propisuju zabrane. A, kada se u kontekstu ove egzistencijalne krize ljudi obrate crkvi – kako ona da reaguje?
U Srbiji, većina sveštenika u selima i gradovima, kao i monaha i monahinja u manastirima nastavljaju svoju službu. Oni teše i hrabre vernike. Ipak, i oni imaju pitanja. Šta da kažu ljudima koji žele da učestvuju na bogosluženju, ali vrata crkve ostaju zatvorena, jer država tako želi? Pitaju se takođe i vernici i neverujući: da li je u vreme korona-virusa primereno, da čitava zajednica prima pričešće iz iste čaše, istom kašičicom?
Ovo nije puko teološko sitničarenje, niti nekakva intelektualna vežba. U ovom trenutku, u toku sedam nedelja dugog Vaskršnjeg posta, to interesuje hiljade ljudi. Međutim crkveno rukovodstvo, pojedini episkopi i sveti sinod, ostalo je po ovom pitanju poprilično pasivno. U svojim saopštenjima oni su uglavnom propuštali priliku da problemu pristupe proaktivno. Prvobitno su odbacivali svaku mogućnosti da je u crkvi na bilo koji način moguće zaraziti se (bilo masovnim okupljanjem ili pričešćivanjem), zatim su saopštenja postepeno pooštravali, prilagođavajući se sve strožijim odlukama koje je donosila državna vlast. Zbog ovoga su potrebu i odgovornost da javno istupe osetili teolozi.
Jedan od najobrazovanijih među njima je Vukašin Milićević, sveštenik i docent na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Omiljen je među svojim studentima, a gonjen od strane crkvenih knezova koji mu zavide i kojima je Bog podario principijelnost, koja pritom nije propraćena retorskim darovima. U ovim i za Srbiju teškim nedeljama, docent Milićević je obasut pozivima da daje intervjue časopisima, učestvuje u televizijskim emisijama, i suočava se sa nezgodnim pitanjima javnosti. Kada se usudio da dovede u pitanje sinodsko insistiranje na pričešćivanju iz jedne kašike, podsećajući da je ovo praksa koja je u crkvu uvedena relativno kasno (11. vek), te da se i danas u Pravoslavnoj crkvi služi liturgija sv. apostola Jakova, gde se narod pričešćuje na drugačiji način, bez kašičice, uzimanjem pričešća na dlan – odmah je kažnjen. Po nalogu staroga patrijarha – docent Milićević više ne sme javno da nastupa, zabranjeno mu je bogosluženje, u najgorem – preti mu i raščinjenje.
Kaznu određuje čovek koji je deklarisanog ateistu i predsednika Srbije Vučića pozvao na godišnje zasedanje Episkopa i odlikovao ga ordenom – što je veoma začudilo ostale vernike. Predsednik, dakle, biva odlikovan, a predavač teologije, koji je čitav život posvetio Hristu – progonjen? Nažalost ne traži samo patrijarh, već i mnogi srpski episkopi blizinu moći; jednog političara koji je godinama bio među onima koji su podržavali ratnog zločinca Miloševića. To je neko, čiji će korumpirani režim morati da odgovara za to što su srpska infrastruktura i zdravstveni sistem sravnjeni sa zemljom i što u inostranstvu rade mladi, talentovani ljudi, među kojima su stotine lekara i medicinskih tehničara. Nije li možda srpsko crkveno rukovodstvo izgubilo moralni kompas? Oni nalikuju „slepcima koji su vođe slepima", kako se kaže kod jevanđeliste Mateja. Ubrajaju se u tradiciju svih onih, koji su tokom decenija progonili druge talentovane srpske teologe. Vladika Nikolaj Velimirović je tu samo jedan primer među mnogima. Šta je sve ovaj svetitelj morao da pretrpi od svojih „kolega episkopa"!
Šta god ko mislio o stavovima docenta Milićevića, tako ga kažnjavati nije primereno. Jer, u vrline Pravoslavne crkve spada to da se o tome koji je put ispravan sme raspravljati i diskutovati. U njene dobre strane spada i to, da ne postoji ni nepogrešivi papa, koji centralistički sme o svemu da odlučuje.
„Ne bojte se", kaže se u Novom Zavetu, pogotovo ne od razgovora sa onim koji drugačije misli, sa bližnjim. Bog je čoveku dao razum da bi ga koristio. Upravo to sada čine hiljade studenata i drugih intelektualaca u Beogradu, koji su potpisali više peticija u korist docenta Milićevića. Iako sam daleko: možete im dodati i moje ime.