„Nećemo zatvor u našem komšiluku“

Kada voz ulazi malu stanicu Haren na putu ka Briselu, odmah postaje jasno šta muči tamošnje stanovništvo. „Zatvor nije rešenje“ piše na grafitu ispisanim ogromnim zelenim slovima na betonskom zidu uzduž železničke pruge. Međutim, čini se da Belgija i njen glavni grad Brisel nemaju drugog izbora osim da umesto tri stara, pretrpana zatvora u blizini centra Brisela, izgrade jedan – mega-zatvor.

Zemljište na kojem bi trebalo da se gradi taj zatvor, udaljeno je samo par minuta šetnje kroz mirne ulice, pored malene crkve, nekoliko kafana i parkova. Područje je okruženo prugom, autoputem i bivšim industrijskim naseljem. Tih 18 hektara zaraslo je u travu i žbunje i deluje mirno – tačnije rečeno, mirno je sve dok neki od aviona ne počne da sleće na obližnji aerodrom Brisel.

Već gotovo godinu dana to državno zemljište „okupirali“ su demonstranti koji se nadaju da će na taj način da zaustave izgradnju zatvora. Ljudi se u tom protestnom kampa stalno menjaju, a u međuvremenu su tu zasadili bašte, organizuje koncerte i piknike za lokalno stanovništvo koje žele da na taj način mobilišu u borbi protiv izgradnje zatvora.

Protesti nisu uvek miroljubivi. Početkom godine oštećene su privatne kuće više osoba povezanih s projektom, kao i dom Rudija Vervota, predsednika regiona Prestonica Brisel. Pretpostavlja se da je grupa anarhista oštetila i kancelariju jednog od arhitekata zatvora. Porazbijali su mu prozore, a podmetnut je i požar na gradilištu njegovog partnera.

Ali danas sve deluje mirno. Sredina je avgusta, sunčano je jutro i desetak demonstranata polako izlazi iz malog naselja šatora, kamp-kućica i koliba izgrađenih od materijala koji se zatekao na toj livadi. Nose flaše za vodu i jedan po jedan kreću prema zajedničkoj kuhinji ili mestu za pranje. Većina nije raspoložena za razgovor s novinarima, ali jednu stvar nam jasno daju do znanja: mega-zatvoru nije mesto u Harenu.

„Kao u Meksiku ili Turskoj“

Novi zatvor projektovan je da u njemu bude mesta za oko 1.200 zatvorenika i belgijskom pravosuđu je preko potreban. On trebalo da zameni čak tri zatvora koji su smešteni nedaleko jedan od drugog u danas prestižnim briselskim četvrtima Sent Žil i Forest. Zgrade, neke izgrađene još 1910. godine, deluju upečatljivo, ali su već u ruševnom stanju. Tokom vremena se ponešto popravljalo i nadograđivalo, ali problem je u stvari u tome što su ti zatvori prepuni zatvorenika.

„To je užas, čisti užas“, žali se Džefri Komans de Brašen iz urbanističkog ureda Brisela. „Uslove u tim zatvorima osudile su i međunarodne organizacije i porede ih sa zatvorima u Turskoj ili Meksiku. To je zaista zastrašujuće.“

U naselju demonstranata ipak se našao neko ko je spreman da nešto kaže za Dojče vele. Gael je omalen, bosonog tridesetogodišnjak. Do malopre je sakupljao granje za logorsku vatru i sad se odmara i mota cigaretu.

Gael shvata da je novi zatvor neophodan, ali nas podseća da su trenutni zatvori smešteni u nekim od najboljih i najbogatijih četvrti Brisela. Naravno da bi gradski očevi bili srećni kada bi i tamo mogli da izgrade stanove i javne ustanove poput vrtića ili škola, institucija koje su takođe neophodne belgijskoj metropoli. Međutim, on je isto tako uveren da bi Haren trebalo da ostane takav kakav jeste – naselje okruženo prirodom i mesto gde se okuplja domaće stanovništvo.

„Povrh svega toga, mi smo previše udaljeni od centra grada“, dodaje demonstrant. Javnim prevozom potrebno je više puta presedati i potreban je čitav sat da bi se iz centra stiglo do tog mesta. To će biti problem i za porodice zatvorenika kada budu dolazile u posetu. „Zatvorenici su takođe ljudi i zaslužuju da imaju kontakt sa svojim porodicama“.

„NATO, Evrokontrol, remiza... E sad je dosta!“

U centru Harena zatičemo i jednog šezdesetogodišnjaka koji pere prozore na svojoj kući. Ne želi da se predstavi, ali spremno priznaje da čitavog života stanuje u tom mestu. „Nije točno da smo protiv samog zatvora.“ Kaže da su mnoge njegove komšije zabrinute zbog gužve koja će se na taj način pojaviti ako se u njihovoj sredini izgradi zatvor te veličine.

U stvari, tamo su već sedište NATO, sedište evropske kancelarije za kontrolu saobraćaja Evrokontrol, u Harenu je i remiza za autobuse gradskog saobraćaja Brisela, pogon belgijskih železnica, a da i ne spominjemo da je i glavni aerodrom evropske metropole tu u blizini. I sad još da se izgradi ogroman zatvor? „U nekom trenutku se mora reći – dosta!“ kaže nam taj stanovnik Harena.

Dodaje da nije samo stvar u zatvorenicima. Oni su tamo i ostaju tamo, ali ni njihov gradić, kao ni čitavo područje, nisu infrastrukturno opremljeni za to – za svakodnevne isporuke, dolazak i odlazak čuvara, posetilaca i transport zatvorenika. Putevi oko njihovog mesta već su zakrčeni.

Kaže nam i da su stanovnici o svemu tome već razgovarali sa predstavnicima grada, ali on baš i nije preveliki optimista da će se bilo šta dogoditi, niti da će protesti zaustaviti izgradnju zatvora. Na kraju, oni su samo malo mesto na obodu grada: „A to znači, daleko od očiju, daleko od srca“, kaže i nastavlja da pere prozore.

Težak put kroz džunglu birokratije

Komans de Brašen iz urbanističkog ureda tvrdi da „nije sve baš tako jednostavno“ kao što kaže taj stariji stanovnik Harena. Naime, projekat zatvora zadire u više instanci i tu se sve veoma lako zapetlja u birokratsku džunglu. Naravno, sama kaznena institucija spada u nadležnost vlade i ministarstva Belgije, ali svoja odobrenja moraju da daju i region, a onda i sam grad Brisel koji je projekat odobrio još 2008. Sve u svemu, u takvoj zavrzlami ništa se ne dešava brzo – niti se preko noći može zaustaviti.

I urbanisti su zabrinuti da će novi zatvor izazvati saobraćajni kolaps jer prema prvobitnom planu, uopšte nije bio zamišljen tako veliki zatvor. Sadašnji projekat predviđa praktično „čitav mali grad“ i Komans de Brašen računa da će nekoliko hiljada ljudi svakoga dana dolaziti ili odlaziti sa prostora novog zatvora.

Novi zatvor bi zaista trebalo da bude ogroman – najveći u čitavoj Belgiji: prostirao bi se na 105.000 kvadratnih metara i imao bi tri zatvorska krila za muškarce i dva za žene. Povrh toga, tamo bi bio i forenzički centar psihijatrije i institucije za delinkvenciju maloletnika, kao i sudnicu, sportsku dvoranu, centar za posetioce, zgrade za službenike obezbeđenja i bolnički stacionar. Uopšte, koncept predviđa stvaranje „zajednice“ koja bi bila fokusirana na „integraciju i rehabilitaciju“ kažnjenika, a „ne samo na njihovo kažnjavanje“, piše u prospektu za novinare izdatom 2013.

„U Harenu na doživotnu“

Komans de Brašen nam otkriva da se na neke od dozvola još uvek čekaju. To bi moglo da bude završeno do kraja konca ove godine, ali ostaje pitanje da li će i belgijska vlada u poslednjem trenutku „povući ručnu“ i smanjiti obim tog ogromnog – i naravno veoma skupog projekta. On isto tako ima utisak da se već previše dugo radilo na projektu mega-zatvora i da je već za to potrošeno suviše novca, da bi se sada od svega potpuno odustalo.

Projektanti su zamislili zatvor koji će biti naselje relativno malih zgrada razne namene. Pazili su i na izbor materijala i u projektu se koristi mnogo cigle i drveta, a i krovovi će biti obojeni u zeleno kako bi zatvor uklopili u okolinu i učinili ga „humanim“ – kao da su se i projektanti trudili da što bolje prikriju činjenicu da je tu ipak reč o zatvoru.

Ipak, sve to nije dovoljno da bi zadovoljilo buduće komšije zatvora. Jer oni su, kako kažu; „u Harenu na doživotnoj“ i zato im je već sada dosta svih tih diktata „odozgo“. Zato kažu da „više ne žele da imaju nikakvog posla sa Briselom“. Ali teško da oni tu mogu bilo šta da biraju.