Nasukani u skladištu | Politika | DW | 18.01.2017
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Migracije

Nasukani u skladištu

Mnogo izbeglica boravi u neljudskim uslovima u jednom beogradskom skladištu. Čekaju na mogućnost daljeg putovanja ka zapadnoj Evropi. U Srbiji se vode diskusije oko toga ko je kriv za jade tih ljud.

Kada je stigao autobus, Abas Kan je, kao da ga se to ne tiče mnogo, ležao na svom sivom ćebetu u Malom Pešavaru. Tako on i njegovi drugovi zovu majušnu prostoriju na prvom spratu starog skladišta. U jednom ćošku su izanđale cipele, a posvuda – prljava siva ćebad koja pružaju bar malo toplote dok se temperatura u Beogradu kreće oko nule. Svi momci u toj sobi dolaze iz Pešavara, i svi su malo prestari za autobus. Srpski komesarijat za izbeglice hoće da prebaci nekoliko maloletnika u zvanične kampove. „Možda ćemo za neki dan i mi doći na red“, kaže Abas Kan, trgovac automobilima, koji kaže da su ga u njegovoj zemlji Talibani ucenjivali i da su mu pretili.

On je ovde pet meseci, pa je tako već veteran u improvizovanom smeštaju iza beogradske železničke stanice. Trošno skladište smrdi – na muški znoj, urin, na zagušljivi dim vatri posvuda zapaljenih da bi izbeglice grejale ruke ili skuvale sebi retku supu. Svuda su gomile đubreta.

Ovde tavori više od hiljadu muškaraca i mladića; većina ih je iz Avganistana i Pakistana. Neki kažu da ne mogu da dobiju mesto u regularnim centrima za azilante. Neki u te centre ni ne žele da idu – boje se da će ih odatle prebaciti u Preševo, u ozloglašeni logor na granici sa Makedonijom. A odatle je, kako to ovde mnogi veruju, izgon iz zemlje lako moguć. A neki prosto čekaju krijumčare koji, po svemu sudeći, u Beogradu imaju i svoj glavni štab.

Flüchtlinge Belgrad

Ne žele da idu u regularne centre za azilante – boje se da će ih prebaciti u Preševo

Osim toga, ovaj grad se nalazi na geografski povoljnoj poziciji – na oko sat vožnje od hrvatske i dva sata od mađarske granice. Abas Kan je već „isprobao“ oba pravca – uzalud. „Tokom noći smo prešli hrvatsku granicu i pešačili smo nekih 18 sati. Kada su nas uhvatili policajci, uzeli su nam novac i mobilne telefone. Udarali su me kao bokseri, a kada sam pokušao da rukama zaštitim glavu, udarali su me još jače“, uzbuđeno pripoveda. A potom povlači ćebe do grla – muči ga prehlada; lekar mu je prepisao tablete.

Novi kamp

„Mnogi nam dolaze sa kožnim infekcijama ili respiratornim problemima“, kaže Nemanja Radovanović, ne skidajući medicinsku masku sa usta. Nema ni razloga da je skida, jer vrata furgona Lekara bez granica, tu, preko puta Železničke stanice, neprestano treskaju: stalno pristižu novi pacijenti. Radi se najčešće o uobičajenim oboljenjima, ali ima i težih stvari: „Do sada smo imali pet slučajeva smrzavanja; te ljude smo morali da odvedemo kod hirurga na kliniku. A ima i opekotina od logorske vatre“, kaže mladi lekar.

Flüchtlinge Belgrad

Infrastruktura: traži se još jedna utičnica za punjače mobilnih telefona

O skladištu punom bolesnih i vašljivih ljudi se u Srbiji govori već mesecima. Ali, tek poslednjih dana, kada je Beograd prekrio sneg, a temperatura pala na minus 15, strani novinari su počeli da opsedaju ovo mesto puno bizarnih motiva za slikanje. Mnogi imaju utisak da sada država želi da pred kamerama pokaže da je aktivna i da zato šalje ovamo autobuse koji izbeglice – kako saznaje DW – odvoze u Obrenovac, na oko 30 kilometara od Beograda. Tamo vlasti sukcesivno osposobljavaju prostorije u jednoj napuštenoj kasarni da bi tu smestili izbeglice iz Krnjače i sa Železničke stanice. Prva četiri autobusa su već pristigla na to odredište.

Nezvanično se priča da bi skladište iza Železničke stanice uskoro moglo da bude ispražnjeno. „Nadamo se da će migranti hteti u prihvatilište koje je u blizini Beograda“, rekao je jedan portparol Komesarijata za izbeglice. Prema njegovim rečima, država ne može da se proglasi odgovornom za lošu situaciju kod Železničke stanice: mesta ima širom zemlje i tamo se može otići – samo to treba i hteti.

Ilegalno proterivanje

Za loše stanje je kriv mali broj pomagača koji ohrabruju izbeglice da ostanu na ulicama – tako to zvanično tvrde. Otkako je vlada početkom novembra „preporučila“ nevladinim organizacijama da više ne dele hranu i odeću izbeglicama, ostala je samo šačica pomagača. Tu je međunarodna grupa koja se zove Hot Food Idomeni, po seocu na grčko-makedonskoj granici koje je dugo predstavljalo simbol izbegličke krize. Oko podne oni dele tople obroke: stotine ljudi strpljivo čekaju na svoju porciju pasulja, sočiva i komad hleba.

Radoš Đurović je na čelu nevladine organizacije „Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila“. On se bavi pravnim savetovanjem, ali i kritikuje vladu. „Zvaničnici pričaju javnosti da se ovi ljudi radije smrzavaju nego da idu u kampove. To naravno nije tačno. Kamp u Beogradu je prepun, izbeglice se porebacuju na mesta koja su delom udaljena stotine kilometara, a nema organizovanog transporta. Osim toga, od svojih sunarodnika su čuli za ilegalna proterivanja i boje se.“

Pomagač iz Švajcarske

To nisu samo puke glasine. Sredinom decembra, policajci su iz jednog linijskog autobusa izvukli jednu sedmočlanu iračku porodicu i poslali je – van graničnog prelaza – iako su ovi Iračani bili uredno registrovani i na putu ka jednom prihvatilištu u Srbiji. U Ministarstvu unutrašnjih poslova niko ne zna ko su ti policajci i po čijem naređenju su radili. Istraga tog slučaja je ostala bez rezultata.

Srpska vlada se opet ponaša kao dobar đak, smatra Đurović. Kada je nemačka granica bila otvorena, i Beograd je bio velikodušan. Srpski premijer je čak kritikovao svog mađarskog kolegu Orbana zbog gradnje ograde na granici sa Srbijom. Ali sada u čitavoj Evropi važe druga pravila i Srbija im se marljivo prilagođava. „Naša vlada ima 6000 mesta u izbegličkim kampovima, i nijedno više. Kada nema dovoljno kapaciteta, onda se gubi kontrola i to je loše – kako za izbeglice tako i za domaće stanovništvo“.

Flüchtlinge Belgrad

Lukas Zigfrid među migrantima u Beogradu

A onda su se u hali svi okupili oko jednog čoveka koji je izgledao kao da ima nešto važno da kaže. „Rasplakao sam se kada sam video ovo“, kaže Lukas Zigfrid i pokazuje na halu: „To me je vratilo u 19. vek To su okolnosti koje usred Evrope ne bismo smeli da dozvolimo“. Ovaj agilni aktivista iz Bazela je pre 11 godina osnovao organizaciju Elim Open Doors koja se stara o integraciji izbeglica na švajcarskom tržištu rada: „Švajcarska je pre nekoliko godina primila kontingent od oko 3.000 sirijskih izbeglica koje su bile posebno ugrožene. I ovi ljudi su ugroženi i ja želim da sa ovom listom dođem do švajcarske vlade“ – kaže Zigfrid sa entuzijazmom koji u ovoj situaciji izgleda gotovo neprimereno.

U Malom Pešavaru, Abas Kan se nada da će jednom stići do Francuske. Za večeras ima nešto skromnije planove – da posle više dana konačno pojede nešto ukusno. Njegov drug već secka paradajz i luk. „To je naša baka, ona kuva za nas“, kaže šaljivdžija Abas: „samo još da dodamo teleću džigericu. Čoveče, kako je to ukusno!“

DW.COM

Reklama