Nanogičarska klasa | Politika | DW | 05.07.2019
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Lični stav

Nanogičarska klasa

Poruka koja se šalje pretvaranjem kućnog zatvora u rutinsko odredište prestupnika „od posebnog društvenog značaja“ pokazuje da pravičnosti u ovom društvu nema, piše u autorskom tekstu za DW sociolog Dario Hajrić.

Dvadeset devet metara.

Toliko je od siline udara preletela Andrea Bojanić kada ju je, prekoračivši dozvoljenu brzinu, u Ustaničkoj ulici u Beogradu pokosio Aleksandar Mitrović, koji je zatim pobegao sa mesta udesa ne pokušavajući da joj ukaže bilo kakvu pomoć.

Šest godina.

Toliko je trajao sudski proces. Zamislimo barem na trenutak porodicu nastradale sedamnaestogodišnjakinje koja iz godine u godinu ide na ročišta čekajući pravdu, usput gledajući naslovne strane koje relativizuju slučaj i specijalne emisije na nacionalnoj frekvenciji u kojima specijalni gosti objašnjavaju da specijalni počinilac zapravo nije kriv.

Dvanaest meseci.

Na toliko je Aleksandar Mitrović na kraju osuđen. Doduše, nije reč o zatvorskoj kazni: izdržavaće je kod kuće, noseći takozvanu „nanogicu“, famozni uređaj koji bi u teoriji trebalo da garantuje da kažnjenik poštuje kućni zatvor. U prevodu, dvanaest meseci Netfliksa i plejstejšna, minus vreme koje je proveo u pritvoru tokom istrage. Ne zaboravimo ni zabavni dodatak: čitavih godinu dana neće smeti da upravlja motornim vozilom.

Reč je, nažalost, samo o poslednjem u beskonačnom nizu slučajeva u kojima domaće sudstvo vešto uspeva da obesmisli sopstveni posaodomaće sudstvo vešto uspeva da obesmisli sopstveni posao korišćenjem nekolicine metoda.

Nerazumno dugačka suđenja su svojevrsni zaštitni znak našeg sudstva. Što je slučaj značajniji za javnost, to je veća verovatnoća da će trajati duže nego snimanje „Igre prestola“, i da će na kraju iznervirati jednak broj ljudi. Nemogućnost da pravda stigne u razumnom roku umanjuje njen značaj kada je konačno ugledamo na kraju tunela, zato što se vremenom zatire uzročno-posledična veza između zločina i kazne. Međutim, maratonska suđenja ponekad nisu dovoljna da izbrišu svaku naznaku pravičnosti. Kada konačno dopuzimo do presude, red je obesmisliti i nju. Tu na scenu stupa moderna tehnologija.

Rogobatni izraz „nanogica“ ušao je u širu upotrebu u domaćoj javnosti 2011. godine, kada se Svetlana Ceca Ražnatović nakon osam godina istrage malverzacija oko fudbalskih transfera nagodila sa tužilaštvom da prizna krivično delo i zatim provede godinu dana kućnog zatvora u svojoj vili. Čak i uz prateću novčanu kaznu, presuda je delovala nadrealno: većina građana Srbije neće u životu provesti nijedan dan u luksuzu koji je trebalo da pevačici figurira kao ćelija. Presedan je uspostavljen, retributivni aspekt kazne je uklonjen i od tada su stvari krenule nizbrdo.

Dario Hajrić, sociolog

Dario Hajrić, sociolog

Takozvane „nanogice“, čiji kolokvijalni naziv s dobrim razlogom odiše kriminalno-tabloidnim žargonom, danas se rutinski koriste kao svojevrsno dodatno olakšavanje kazne za počinjeno krivično delo. Zamišljena kao način da se zatvorski kapaciteti rasterete tako što će tokom istražnog postupka ljudi sedeti kod kuće umesto u pritvoru ili tako što će figurirati kao zamena zatvoru za sitnije prestupe, „nanogica“ se pretvorila u slanje u ćošak za odrasle.

Umesto da ih nose isključivo osobe čija krivica nije još uvek dokazana ili oni koji nisu skrivili dovoljno da se ograničeni zatvorski resursi troše na njih, ovi uređaji za nadzor i praćenje našli su svoju primenu i u slučajevima koji su izazivali uznemirenje javnosti: Bojana Cvetković Šijački, koja je priznala je da je pomagala u podmetanju požara u kući novinara portala „Žig info“ Milana Jovanovića, kao i Miki Đuričić koji je pred televizijskim kamerama udario dve žene, samo su neki od predstavnika nanogičarske klase.

Pored takve sitnije ribe, ovi uređaji su počeli da nalaze svoju primenu i u slučajevima višestrukih povratnika, estradne elite i političke klase. Gledamo u realnom vremenu kako privilegije iz svakodnevnog života počinju da se prenose i u sudske presude, a društveni status – bilo da mu je koren u politici, medijima ili dobrom starom kriminalu – postaje ozbiljan indikator da će krivac u najgorem slučaju morati da gleda baš mnogo serija na full HD televizoru.

Poruka koja se šalje pretvaranjem kućnog zatvora u rutinsko odredište prestupnika od posebnog društvenog značaja razarajuća je zato što nam svima baca u oči to da pravičnosti u ovom društvu nema. Žrtve i njihova okolina najpre trpe krivična dela, a zatim bivaju izložene potpunoj travestiji pravde – najpre kroz njeno odlaganje, a zatim izricanjem kazni na donjoj granici zakonskog minimuma ili ispod njega. Na kraju sledi konačno poniženje: vinovnici se ne deranžiraju rešetkama, nego zadržavaju svoju komociju.

Aspekt o kome se najmanje govori pričinjava najtrajniju, dubinsku štetu za jedno društvo: počinjemo da se navikavamo na to da povlašćene osobe imaju nejednak tretman pred zakonom i da unapred očekujemo sudske ishode koji zvuče kao podsmevanje pravičnosti.

Gunđamo, ali prihvatamo kao neminovnost da važna deca još važnijih roditelja, Izvršioci prljavih političkih radova izvršioci prljavih političkih radova i TV-lica poznata policiji imaju bolji tretman od ostalih, da postoji sigurnosna mreža koja će im ublažiti pad ako sudski posrnu, i da je to način na koji svet funkcioniše. Zatim tome učimo dolazeće generacije, a ona mogu da zaključe samo to da treba da se izbore za to da i oni jednog dana postanu privilegovani, pa da se zajebavaju na račun toga što su se izvukli samo s nanogicom, Netfliksom i plejstejšnom.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android